Бесплатный фрагмент - Ona koja otvara puteve

Ona koja otvara puteve

Roman u tri dela

Istorija ljubavi koja mi je promenila život

Knjiga-savetnik za one, koji žele da prate put svog srca.

* Sva podudaranja imena i prezimena sa stvarnim ljudima su slučajna, a događaji su izmišljeni.

Posvećeno je Muškarcu

ljubav prema kojem je promenila moj život.

Ja sam ona koja Otvara puteve…

Prati me i pokazaću ti ceo svet!

Svet lepote, ljubavi i priznanja!

Svet u kojem nema bola, duševnih ili fizičkih patnji,

kojih si toliko puno doživeo u svom životu!

Prati me, prati put svog čistog srca!

Priznaj svoju lepotu i iskrenost svoje duše!

Pogledaj kako je kristalno čista i božanska tvoja Duša.

Tvoj jak Duh je tvoj vodič!

Prati put koji ti je predodređen odozgo, prati svoj put…

Ja sam Žena, koja u svom srcu nosi cveće ljubavi. Ja sam Žena koja otvara puteve kojima ne možeš da prođeš. Ja sam bajka. Ja sam san. Ja sam pesma i čak ako ne umeš da pevaš, ti pevaš i zvezde pevaju s tobom. Ja sam slatki med na tvojim usnama. Ja sam tvoje brzo planinsko lane. Ja sam Sunce koje ti osvetljava put, i tvoja Mesečina koja neće da se izgubiš u noći. Dođi na obalu moje reke i napij se žive vode, koja će ispuniti tvoje ćelije životvornom vlagom, i tvojim venama će poteći živa energija koja će pred tobom otvoriti bezgraničnu Vaseljenu.

Hteli su da se nađu u Londonu 2014. godine u jesen…

«Napiši mi svoj broj telefona u Londonu, želim da te čujem…»

«Dobro.»

Vozila sam se na spratu autobusa prema Trafalgar skveru na sastanak u vezi sa otvaranjem novog ogranka naše ruske škole u Londonu. Bio je sunčan oktobarski dan. Zvono mobilnog telefona prekinulo je moje misli o otvaranju škole. Turski broj… Ko me zove u London iz Istanbula? Nikada nisam bila u Turskoj, pomislih.

«Ćao, stvarno sam želeo da te čujem», ruski sa tada još nepoznatim bosansko-turskim naglaskom.

«Dobar dan!»

«Osećam te svakog dana. Osećam da si Moja Žena, da si moja energija. Jako želim da te vidim. Možeš li da me dočekaš sutra na aerodromu Hitrou?», pitao je i dalje nepoznati, baršunasti, muški glas. Nisam znala šta da odgovorim. Ko može da me zove na broj u Londonu sa turskog broja? Sad sam se setila da je moj prijatelj iz Moskve obećao da će da podrži projekat, pre dve nedelje mi je pričao o nekom bosanskom Turčinu ili o Srbinu, koji živi u Istanbulu i koji je spreman da bude partner u Turskoj. Zaboravila sam da sam dozvolila da mu da moj broj u Londonu… Da sam samo znala kuda će me odvesti to «partnerstvo»…

«Da», odgovorila sam, ne razmišljajući na koje tačno pitanje odgovaram.

«Dobro, onda ću sada da rezervišem kartu, pa ću te kasnije obavestiti o detaljima.»

«Eeee… Kakvu kartu?» — počela sam da osećam nervozu, jer se nisam sećala početka našeg razgovora, ovaj glas me je uveo u nekakav polusan, iz kojeg sam se upravo probudila. Činilo mi se da ga znam milionima godina pre nego što smo došli dovde. I ko je ovo? Ko si ti, s kojim ću se upoznati tek posle godinu dana nakon našeg upoznavanja preko telefona?

Nije došao u London… Nisam razumela ko je to bio, ali me je zbunilo to što me je tako drsko nazvao svojom ženom, pa sam blokirala oba njegova broja sa kojih me je zvao. Nisam bila spremna da dočekujem nekog u Londonu na aerodromu Hitrou posle prvog njegovog poziva.

Ali, okolnosti su bile takve da sam nekoliko dana nakon ovog poziva bila na letu Turkiš ajrlajnz iz Londona u Istanbul po pozivu potpredsednika Turkcela, a krajem 2014. svi su bili puni očekivanja u vezi sa otvaranjem Ruskog centra u Istanbulu. Bio je to moj drugi dolazak u bajkoviti grad, gde se prepliću kulture, stilovi, arhitekture, zvukovi i sasvim neočekivano se upoznaju ljudi iz različitih svetova.

Prvi put je bilo presedanje u Istanbulu na letu iz Moskve u London. I nije bilo moguće za tih nekoliko sati videti svu lepotu Istanbula.

Nakon što sam proputovala ceo svet, nisam ni pomislila da će Turska postati moja stanica za čitav život i to zbog najveće, najjače, iskrene i čiste ljubavi, ljubavi zbog koje se sve oprašta, zbog koje si spreman na sve, zbog koje odlazak do kraja nije podvig, nego životna Misija, moj put, koji od tog trenutka neću slediti sama, već zajedno sa svojim Blizancem.

Da. Turska? Ko su Turci? Smejete mi se? San mog života bio je London, Engleska… Ruska škola u centralnom Londonu i naši programi razmene studenata sa Rusijom. Živela sam u Londonu srećna dve i po godine, pune kreativnosti, edukativnih programa i podrške mojih prijatelja iz Engleske.

Ali evo me u Istanbulu, dočekuje me poslovni partner, Mehmet Bej.

«Zdravo! Sjajno je što si doletela! Već si nam nedostajala! Jesi li gladna?»

«Oh, da! Kako da ne! Nakon što su me nahranili u avionu i čak ponudili lokumom i ajranom, ne želim više ništa drugo», veselo sam se nasmejala.

«Sada idemo u najbolji riblji restoran, voliš ribu, sećam se», nasmejao se kroz naočare.

«Dobro», bila sam malo umorna nakon četiri sata leta i nisam se protivila, stvarno sam htela da razgovaram s Mehmetom o svemu. Znamo se milionima godina, i u svakoj situaciji, Mehmet Bej je pružao svaku moguću podršku našim projektima, i naravno, meni lično kad je baš bilo neophodno.

Seli smo negde u sredini restorana prepunog gostiju, pod živim lijanama, koje su se nadvijale nad nama. Ispostavilo se da je mesto udaljeno deset minuta od Međunarodnog aerodroma Ataturk, tako da stvarno nisam bila previše umorna. Dok sam uživala u ribljim specijalitetima, setila sam se da sam negde sačuvala telefonski broj stranca i pomislila da bih se, pošto sam ga ranije blokirala, sada mogla osvetiti. Pa, dobro, ja sam u Istanbulu, evo moje lokacije na Vajberu, Sulejmane. Odgovor je došao iste sekundi, slala sam svoje «srdačne pozdrave» sa londonskog broja.

«Dobro došli u Istanbul! Vidimo se večeras?»

Sada je 22:00. Idem sa puta, kakvi sastanci u ovo vreme?!?

«Možda sutra», napisala sam u poruci. Odgovora nije bilo. Naš mačo nije navikao da ga odbijaju. Navikao je da u životu uzima sve odjednom. I uvek najbolje. I on nikako nije očekivao da će mu Gospod pokloniti mene, barem, ta životna priča i lekcije koje će doći kasnije za oboje, će biti takva zajednička škola za koju niko od nas neće biti spreman. I to neće biti sirijski rat, ni vojni udar, ni teroristički napad, to će biti nalik na Srebrenicu u Bosni, gde je zaklano deset hiljada muslimana, pravi krvavi masakr.

«Hoćeš li doći u moj hotel?» — neočekivana poruka od stranca i njegove gole fotografije stigle su nakon 10 minuta. Skoro sam se ugušila od komada ribe.

«Da li je sve u redu?» upitao me je Mehmet, zbunjen.

«Da», pocrvenela sam, od srama i onoga što sam videla na fotografiji, nisam znala gde da se sakrijem. Muški polni organ od 25 cm se nekako nije uklapao u atmosferu večere i bele, savršeno ispeglane salvete na stolu.

«Sulejmane, pogrešio si broj.» — «Zovem se Marija.»

«Izvini, želeo sam da te vidim.»

«Go i u hotelu?» — smejala sam se…

Već je zvao: «Zdravo!» — ovaj put glas je bio iznenađujuće tužan i neraspoložen, očigledno zbunjen zbog svoje greške.

«Zdravo! Baš si lep, Apolone! ” smejala sam se u telefon… Sa erekcijom, čini se da naš junak nikada nije imao nikakvih problema. Sulejman je oklevao sa odgovorom…

«Drago mi je da sam ti se svideo.»

Mislila sam da je to ili igra, ili sam ga zbunila, i da on ranije nije imao takvu komunikaciju. Ja sam doktor nauka, vlasnica internacionalne škole stranih jezika i predsednik dobrotvorne fondacije nekoliko godina… On ne zna ništa o meni. I znam samo da je on čovek bez visokog obrazovanja, koji govori osam jezika i koji je uspeo da razvije pet međunarodnih preduzeća. Zašto mu je potreban doktor ili profesor… Ili dobrotvorna fondacija? Biznis je nešto drugo… Ili je sa 43 godine već video pola planete, tucao celu Ukrajinu, pola Rusije, Belorusije i Evrope… Šta je moglo da ga iznenadi kod mene? Čar novog susreta? Moj glasan smeh u lice, ili moj neočekivani ispadi, kojima, kako se ispostavilo kasnije, nema kraja ni konca? I od neprekidnih iznenađenja, nije znao šta da radi. Tako da sam samo ja mogla da ga iznenadim.

Mehmet je sedeo preko puta mene i pitao se ko me zove u to vreme i govori ruski. Sulejman je tečno govorio osam jezika. Rekla sam mu da sam umorna od puta i da ću se sutra javiti, i brzo sam završila razgovor.

«Pa, kako se naši novi partneri osećaju u Istanbulu nakon izbora, Mehmet Bej?»

«Mislim da će biti srećni da se sutra ujutro sastanu sa nama. Moj vozač će te odvesti do stana, tamo ćeš se odmoriti sa puta, a sutra ujutro u 10 pokupiće te, u 10:30 naći ćemo se u našoj kancelariji.»

«Dobro.»

«Nikad mi nisi odgovorila, da li si spremna da budeš moja žena?» upitao me je Mehmet kad sam polazili iz restorana, zalupivši vrata auta za mnom. Počela sam da se smejem. Otišao je taksijem na drugu stranu.

Sve je obećavalo da će putovanje biti zanimljivo. Istanbul me je velikodušno prihvatio. Zaljubila sam se odmah i bez razmišljanja. U ove drevne ulice u centru, u Sulejmaniju, u Egipatski bazar, u te glasove, kojima je grad pevao od jutra do sutra. Ali što je najvažnije, ovo su ljudi, kakve ranije nikada nisam srela. Osećaj da sam kod kuće, da uvek imam punu podršku, zaštitu i bezbednost, kao u majčinoj utrobi, nije me napuštao ni nakon vojnog udara u Turskoj 15. jula 2016. godine.

Četiri dana nakon sastanka sa našim, ruskim generalnim konzulom u Istanbulu, i nakon razgovora o svim detaljima projekta, vratila sam se u London. Novembar 2014. I odmah sam osetila unutarnju hladnoću, hladnoću grada, ljude, atmosferu koja me okružuje. Sulejman je bio ljut na mene, zato što se nismo videli u Istambulu, dok sam boravila tamo. I mislila sam da ću biti spremna da se preselim u Istanbul za 3—4 meseca, ne pre toga, jer sam morala da završim poslove u Londonu. I eto, u februaru 2015. ponovo sam u Istanbulu, počinjemo projekat, a u aprilu, za tri dana dobijam tursko prebivalište. Sa tako fantastičnom podrškom, nije bilo sumnje da sam se za dva dana, nakon što sam pokupila sve svoje stvari, preselila iz centra Londona u poslovni centar Istanbula, Levent. Odmah sam osetila promene, poput princeze koja se našla u bajci, plivala sam u bazenu s morskom vodom u okrugu Šišli. I izašavši iz bazena, pomislila sam da je, pošto sam ponovo ovde i trajno, došlo vreme da se sretnem sa Sulejmanom. Poslala sam mu svoju lokaciju iz Anthil rezidencije u okrugu Šišli u Istanbulu. Vreme 21:45.

«Čekam te ovde», Sulejman mi je poslao svoju lokaciju. To je druga strana Istanbula, preko Bosfora, azijska strana, i mesto je gotovo pored drugog aerodroma Sabiha Gokčen, nekakva Ekinci Rezidencija. Bog zna kako ću stići tamo. Možda tek ujutro. «Ne, vrlo je kasno i daleko je.»

«Uzmi taksi, ja ću platiti, želim sada da te vidim. Kada budeš kod Via Porta, pozovi me, pokupiću te tu».

«Ne, neću poći, laku noć».

U 8 ujutro me je probudio telefon. Skriveni broj. A turski, brzi govor odmah me je podigao iz kreveta, poput hladnog tuša, vikanje na turskom me je preseklo. U tom trenutku nisam razumela ni reč na turskom. Kako se kasnije ispostavilo, to je bio čista turska psovka, Sulejman me je psovao, jer drugi put, da sam bila u Istanbulu, a da sam odbila da se vidim s njim. Ali zašto je moralo da se to desi noću, i da sam morala da pođem nekud bogu iza leđa, nisam razumela…

Nismo se sreli, drugi put sam blokirala oba njegova broja. Ne volim neotesane ljude.

Već skoro godinu dana u Istanbulu smo pripremali otvaranje Ruskog centra u Turskoj, u okviru ruske katedre jednog od prestižnih univerziteta u zemlji. Međutim, došao je decembar 2015, i oboreni ruski avion zamrznuo je sve naše projekte u Turskoj u narednih deset meseci. Mislila sam da se može nešto učiniti, a da se ne ulazi u opštu konfrontaciju između zemalja, i nazvala sam lepu Irinu, bivšu predsednicu naše Fondacije i njenog osnivača.

«Zdravo, Irina Vladimirovna! Treba mi novi projekat. Neki trik kojim ćemo kasnije izvući naš rusko-turskiinstitut…»

«Moja devojka! Otvori izložbu naših slika u Turskoj, samo je nazovi «Jedno srce za dve zemlje, i eto. Dodaj i fotografije vaših profesionalnih fotografa iz porodica koje govore ruski i turski, a njih je mnogo u Turskoj. I eto! To je tvoja ciljna publika, budući studenti ruskog centra u Turskoj», rekla je prelepa Irina.

«Da, ko bi nas sada slušao i fotografisao ruske porodice! I ko će sada dozvoliti iznošenje slika naših umetnika iz Rusije u Tursku!»

«Ti to želiš, onda će sve biti kako želiš!»

«Jedno srce za dve zemlje» je izložba slika čiji je cilj da dočara stvarni život mešovitih porodica. Ova izložba će pokazati našem društvu da tamo gde postoji jedno srce za dve zemlje, da kod deteta, čiji su roditelji iz različitih zemalja i nacionalnosti, nema mesta za neprijateljstvo, rat i nasilje. A tamo gde živi ljubav, moguća je samo skladna zajednica, okrenuta dobrobiti i miru svih njenih članova. U porodici, u kojoj dete jednako voli i tatu i mamu, rat, neprijateljstvo ili razmirice su nemoguće, jer tamo gde živi ljubav caruje mir i razumevanje».

Odlično!

Smešila sam se, shvatajući da ovo o čemu je lepa Irina govorila neće biti tako lako kao što je moglo da bude pre obaranja ruskog aviona.

Došla je nova 2016. Dočekala sam je među turskim prijateljima. Ali već 3. januara mi je postalo nekako dosadno. Ujutro 4-og, neočekivano me je nazvao Sulejman. Ispostavilo se da blokiranje njegovih telefona nije uspelo. Opet je zvao sa skrivenog broja. Nasmešila sam se.

Već nedelju dana sam imala grip i sa temperaturom od 38 nikuda nisam mogla da odem.

«Doći ću sam kod tebe. Ima li tamo nešto blizu? ” Nedaleko se nalazio jedan od skupljih restorana u Istanbulu, Sahan.

«Sići ćeš dole i povešću te», taj baršunasti glas nikada nisam mogla da zaboravim.

Na potipisivanju pisma o nameri u kineskom restoranu na 33. spratu Šarda, najvišoj zgradi u Londonu, u martu 2015. godine, pomislila sam želju i, napisavši je na čarobnom papiriću, okačila sam ga na drvo želja u sredini restorana. Ispunila se tek za godinu dana, kada sam postala spremna za ovaj sudbonosni sastanak.

Sulejman je došao po mene u svom belom Mercedesu do kuće, izašla sam u beloj perjanoj jakni, zamotana u topli šal i sa kapom, navučenoj do očiju. Kao kakvo čudovište sa slinama i sa temperaturom. Otvorio je vrata:

«Sedi» — idemo da pijemo čaj sa medom.

«Ti i nisi tako ljut kao na telefonu, Sulejmane», smejala sam se, ulazeći u auto. Zgodan, sportski građen, visok muškarac sa riđom kosom i bradom mi se smejao svojim smeđim đavolastim očima. Energija kojom je zračio bila je prava tempirana bomba. On će oploditi sve oko sebe. Desetine poslova, novi projekti, poput pečuraka, bi nicali u svakoj zemlji u kojoj bi se pojavio. I eto mene… sa slinama, groznicom i očima crvenim od gripa.

Stigli smo u restoran Digerman za pola minuta, izašli smo iz auta.

«Sve su to muve, samo nepotrebne muve …", rekao je Sulejman, gledajući okupljenu gomilu. Nisam razumela njegove reči. Otišli smo do stola u zadnjem delu, gde nije bilo nikoga. Bilo je tiho i niko nam nije smetao. Bilo je očigledno da je Sulejman bio nervozan. Mislila sam da je to moguće samo zbog problema u poslu, jer inače takav muškarac se ne nervira. Odmah je zapalio cigaretu. Naručila sam svoju omiljenu tursku kafu, a on čaj. Tokom razgovora stalno sam se smejala. Bilo je jasno da mu lagan seks sa mnom nije bio na raspolaganju, a on jednostavno nikada nije imao vremena za duga upoznavanja, pa je u 45-oj godini bio neženja i bez dece. Uprkos činjenici da se Sulejman stalno šalio, iz očiju mu je isijavalo toliko boli, duboke boli da sam se nehotice zainteresovala za njegovu prošlost i život koji je živeo do trenutka pre našeg susreta.

Završili smo večeru, ustali. Hodajući ka izlazu, Sulejman se zaustavio, neočekivano sam naletela na njega, privukao me je prema sebi, vrh moje glave je dosegao do njegovog nosa, omirisao je moju kosu tako duboko kao da je želeo da me celu oseti. Oslobodila sam se njegovih ruku i krenula prema izlazu. «Osetio si miris prave žene?» smejala sam se. Sulejman ništa nije rekao. «Da… Ti si Moja» — odgovorio je oklevajući. Ušli smo u auto i dva minuta kasnije bili smo na ulazu u moju kuću. Zahvalila sam se Sulejmanu na večeri i htela da krenem.

«Poljubi me», rekao je zapovednički. Počela sam da se smejem. Nagnula sam glavu, iznenada se okrenuo i poljubio me, ali pošto sam skoro izašla iz auta, uspeo je samo da me poljubi u obraz, a ne u usne.

Pa šta sad. Dobro je. Oporavila sam se sledećeg jutra. Temperatura 36 sa 6. Vratila sam se u teretanu, onda i u bazen.

«Gde si?» — Poruka je stigla neočekivano tokom ručka. Na putu sam ka aerodromu, let Istanbul-Brisel. Stvarno mi nedostaju moji roditelji. Odlučila sam da im čestitam Novu godinu dolaskom 5. januara. «Na putu sam ka aerodromu, moj let za Brisel je u 18 sati sa aerodroma Ataturk. Mama se ne oseća dobro, želim da je vidim».

«Javi mi ako ti zatreba pomoć. Uradiću sve».

Odletela sam u Brisel bez odgovora Sulejmanu.

Nakon sletanja na aerodrom u Briselu, primila sam poruku: «Kada se vraćaš u Istanbul?»

Nisam odgovorila. Iz nekog razloga više nisam želela da se sretnem sa njim. Videla sam toliko bola i tuge u njegovim očima na našem sastanku, da nisam mogla dugo podneti njegov prodoran pogled, koji me je probijao do kostiju, skenirao celo moje biće kao da sam stajala gola pred njim. Činilo mi se da me Sulejman celu čita, predviđajući svaku moju sledeću misao, kao da je on ja.

Susret u Sarajevu

Vratila sam se u Istanbul nedelju dana kasnije, 14. januara. I po običaju, poslala sam vajberom Sulejmanu svoju lokaciju.

«Ja sam u Bosni, biću u Sarajevu još 4—5 dana, dođi kod mene. Platiću ti kartu. Vratićemo se u Istanbul zajedno», odgovorio mi je. Sutra je petak. Mislila sam da odložim nekoliko sastanaka za ponedeljak i da provedem vikend u Bosni i Hercegovini, gde nikada ranije nisam bila.

Dakle, pošto sam u poruci Sulejmanu poslala detalje o karti Istanbul-Sarajevo, stigao je odgovor: «Pa, sutra ujutro u 11:00 sati čekam te na aerodromu.»

Ujutro sam sedela u biznis klasi, razmišljajući zašto sada letim za Bosnu, a ne sedim za pregovaračkim stolom u Istanbulu. Dva minuta pre polaska, stigla je poruka: «Ne dolazi, danas moram da se hitno vratim u Istanbul.»

«Da li treba da iskočim iz aviona u letu? Već smo pričvrstili pojaseve», — zanimljiv preokret događaja.

«Jesi li stigla?»

Nisam odgovorila na Sulejmanovu poruku, koja je stigla kad sam sletela u Bosnu. Na aerodromu u Sarajevu me je dočekao stariji čovjek s velikim natpisom «MARIJA», bio je to Sulejmanov ujak. I odveo me je svojim crni BMW-om u hotel «Evropa». Prijatna Bošnjakinja mi je uzela pasoš: «Gospođice Marija, rezervisali ste sobu na drugom spratu. Evo ključa. Uživajte u svom boravku».

Poziv me je zatekao na recepciji hotela. «Zdravo, da li si stigla? Žao mi je što nisam mogao lično da te dočekam. Moj ujak će te odvesti u „Evropu“, tamo ćeš se odmoriti od puta. Kada budeš spremna, čekam te u Tržnom centru Sarajevo».

«Već sam u „Evropi “, vidimo se kasnije».

Presvukla sam se i otišla u obilazak istorijskog centra Sarajeva. Osećala sam da je ovde skriveno nešto, što bi mi pomoglo da nađem odgovor na pitanje o onim očima, koje sam videla na prvom susretu sa Sulejmanom, tačnije, o gorućem duševnom bolu koji je izbijao iz tih očiju, terao ga doslovno da briše sve na svom putu, ostavljajući iza sebe sprženu pustinju.

Šetala sam tihim zimskim ulicama. Bez obzira na to što je januar, dan je bio sunčan. Nisam primetila kako sam došla do ogromnog, petospratnog tržnog centra. Ušla sam unutra. Obilje modernih brendova i reklamiranje novogodišnjih popusta bilo je na svakom izlogu. Intuitivno sam se popela pokretnim stepenicama na treći sprat. Tamo sam se odmah uputila ka velikoj PlayLand tabli, koju sam prepoznala iz Istanbula. Aha! I u Sarajevu je naš mačo uspeo da otvori ovu čudesnu dečju igraonicu. Otišla sam do recepcionara za pultom.

«Možete li da pozovete gospodina Sulejmana i da mu kažete da je Marija ovde». Od iznenađenja ili od mog čudnog bošnjačkog s ruskim naglaskom, momak je iskolačio oči, ali je žurno počeo da bira broj. I nakon nekoliko sekundi, pokazao je na sprat iznad i pokretne stepenice. Okrenula sam se. Sprat iznad je stajao Sulejman, smešeći se i mašući obema rukama. Zahvalila sam se recepcioneru na usluzi i požurila u susret mojoj sreći… Sulejman je trčao prema meni. Pokretne stepenice nisu radile. Polako sam počela da se penjem. Najzad smo se sreli. «Da sam hodao brzo kao ti, odavno bih bankrotirao, Marija! Tražio sam te ovde 40 minuta! ”- odmerio me je od glave do pete. Nasmejala sam se. Odveo me je u svoju kancelariju, posadio me je na sofu i otišao do svog stola, gde je bilo nekoliko laptopova.

«Želeo bih da od svoje žene primam poruke koje će me radovati svakog dana, a ne ono što si mi juče poslala.» Setila sam se da sam se juče zapitala zašto telefonski brojevi sa kojih me je već zvao nisu registrovani na njegovo ime. Očigledno ljutit, napisao mi je da ne dolazim kada sam već sedela u avionu. Sulejman je znao vreme poletanja.

«Želim da me žena dobro nahrani, da pazi na kuću i da me zadovoljava u krevetu kao žena», govorio mi je Sulejman.

Osećala sam das sam se ja, doktor nauka, našla na času o porodičnim odnosima. Ćutke sam gledala u sliku na zidu ispred sebe.

«Dođi kod mene», neočekivano je naredio Sulejman, pokazujući mi rukom da sednem u njegovo krilo. Toliko moći i autoriteta je izbijalo iz njega da nisam mogla da ne poslušam. Zbunjeno sam mu prišla i sela mu u krilo, on je počeo da mi miluje kosu, drugom rukom me nežno držeći za struk. Tako maze svoje omiljeno mače, proletelo mi je kroz glavu. Naglo sam ustala. Sulejman se je počeo da se smeje.

«Poljubi me», nije sklanjao ruku sa mog struka. Drugom rukom mi je podigao bradu, a ja sam bila za glavu niža od njega. Netremice je gledao u moje oči, čekajući da izvršim njegovu naredbu.

«Plave oči», rekao je, kao da pije vodu iz njih i kao da se nije mogao napiti. Krenula sam da ga požudno ljubim, želeći da ga skinem. Njegovo telo je bilo tako vrelo, da nisam mogla da odolim, a da ne otkopčam gornje dugmiće njegove košulje.

«Kasnije», rekao je zapovednički, stavljajući svoju vreli, veliki dlan na moju ruku. Izvukla sam ruku i istrčala iz kancelarije.

«Rekao sam da ću ga uzeti», smejući se, vikao je o onom poljupcu, koji nije dobio od mene u Istanbulu. Sustigao me je u dva korak, zakopčavajući jaknu usput.

«Sada ćemo da ručamo», — već me je ugurao u neki restoran na spratu ispod, posadio na kožnu sofu, nešto dobacio konobaru, a nakon nekoliko minuta imali smo sveže ćevape sa povrćem i vrućim hlebom. Ajran u Sarajevu je bio ukusan kao u Istanbulu.

«Jedi» — uguravši ćevape u lepinju, Sulejman mi je pružio parče, okrenula sam glavu. Udario mi je po bedrima.

«Moraš da jedeš, vrlo si mršava.» Nasmejala sam se, razmišljajući o tome kako bih mogla da skinem još nekoliko kilograma. Za vreme ručka, pridružio nam se visoki mladić od oko trideset godina u tamnom kaputu. Prišao je stolu i poslušno čekao. U ruci je imao kovertu sa, kako se ispostavilo kasnije, velikom količinom gotovine.

«Sedi!» naredio mu je Sulejman. «Ovo je moj rođak», Sulejman me je upoznao s momkom kome je naredio da uzme tri novčanice za sebe i ostatak da stavi u banku. Momak je poslušao, poželeo nam je prijatan ručak i nestao. Ručali smo.

«Hajde da pijemo i čaj». Otišli smo iz restorana u neki drugi kafiću, gde je bilo puno slatkiša.

«Šta želiš?», pitao me je Sulejman.

«Baklavu», odgovorila sam sretno, malo, doduše, zbunjena našim ručkom. Trebalo je da se odreknem dezerta, ali negde u meni je već bilo biće, koje nije moglo da se suprotstvi Sulejmanu i njegovim naređenjima.

Sedeli smo za stolom, odmah su nam doneli dva čaja i baklave, sveži sok od šećera koji se topio u mojim ustima.

«Ovde me svi poznaju», rekao je Sulejman, zadovoljno se smešeći. Platio je i krenuli smo. Predstavljao me je svima koje smo sreli, držeći mi rukom zapovednički. Do kraja šetnje moja ruka je malo pocrvenela, on je toliko stegao, očigledno se bojeći da ću ponovo pobeći ili blokirati njegove brojeve.

«Sada idemo u hotel.» Brzo je uhvatio taksi. Nekoliko minuta kasnije bili smo u hotelu «Evropa». Sulejman se popeo sa mnom na drugi sprat, soba je bila puna i njegovih stvari. Kad li je uspeo? Ah, hodala sam po gradu čitavog dana… Ili je njegova soba bila pored… Misli su mi bile konfuzne.

«Hoćeš li se skinuti ili ću te skinuti?» — nežno me grleći oko struka, Sulejman mi je šapnuo na uho. Okrenuvši se, videla sam da je samo u gaćama i čarapama. Počela sam grohotom da se smejem.

«Zašto se smeješ?» — gurnuo me je u jakni i haljini na ogroman krevet. To je bio luks apartman.

«Pusti me», počela sam da se izvlačim. Jakna je već spala. Izvukla sam se i zatvorila u kupatilu i preobukla se u kućnu haljinu. Izašla sam. Sulejman je ležao go na krevetu sa ogromnom nepokrivenom prirodom u stanju erekcije. Sva sam pocrvenela. Brzo je ustao, povukao me ka sebi, prižimajući me strastveno i energično. Vodili smo ljubav… On je uživao u svakoj mojoj pori. Nisam ga se mogla zasititi… Ali kada smo oboje došli do vrhunca, poželela sam da se nastavi i započne drugi krug.

«Dođavola, siluješ me!» Sulejman je zastenjao. Popela sam se na njega i samo se smešila. Bilo mi je malo. Uživala sam u njegovom telu. Onda jednostavno nisam znala da ga moje veštičje biće proždire… Ali to nije bilo najgore. Pila sam ga do dna, ne ostavljajući ništa ni njemu, ni sebi, niti bilo kome drugome. Kuda je odlazila sva ta ogromna energija, nisam mogla da razumem. Ovu tajnu ću razumeti kasnije.

Sulejman je iskočio iz kreveta, i u trenutku je navukao farmerke na golo telo.

«Moram hitno da pošaljem faks, a ti se za to vreme obuci pa idemo da jedemo», dobacio je na izlasku i nestao iz sobe.

Obukla sam haljinu i obula moje prelepe engleske čizme sa štiklom i samo što sam uzela telefon u ruke, vrata su se otvorila i Sulejman je stajao na njima.

«Opa, spremna si, idemo», izašli smo iz sobe i pošli u luksuzni restoran Vienese u hotelu «Evropa» u centru Sarajeva.

Imala sam grip, bolest je izgledala kao da se povlači, ali za stolom u restoranu opet me je uhvatilo, a sline su mi procurele iz nosa. Naručila sam biljni čaj sa limunom i medom.

«Moraš da pojedeš vruću supu», Sulejman me je netremice posmatrao. Čitava moja strana stola je već bila zatrpana slinavim papirnim maramicama.

Doneli su nam dve velike činije pileće supe.

Počela sam da jedem supu. Na večeri smo razgovarali o svemu, o saobraćajnoj gužvi u Istanbulu, o politici, o situaciji u Rusiji, o predsednicima.

«Vidiš da sam normalan», odjednom je rekao Sulejman, želeći da me ubedi da on može pozvati damu u restoran i sa njom za večerom voditi običan razgovor. I to nakon turskih psovki, koje sam od njega slušala i čitala. Ni od koga u životu nisam dobijala tako slikovite izraze, ali meni je čudno bilo nešto drugo: šta to tačno u Sulejmanu pogađam, šta ga tera da prema meni pokazuje svoju najmračniju stranu? Ali tada sam ga vrlo loše poznavala i nisam razumela za šta je njegova tamna strana, koja ga je iznutra izjedala, sposobna. Tada sam jako malo znala o njemu. I sve ono što ću o njemu saznati dve godine kasnije, bi me verovatno na prvom sastanku šokiralo, i nikada mi ne bi dopustilo da nastavim naš odnos i odem tako daleko.

«Šta bi za desert?» pitao me je Sulejman. Pohotno sam se nasmešila…

«Razumeo sam, mene bi», brzo je zatražio račun i platio ga. Zahvalila sam mu se na divnoj večeri. Činilo se da me čita kao otvorenu knjigu.

Ništa se nije dalo sakriti od njegovog pronicljivog pogleda. On nije samo čitao sa usana, nego je skenirao svaku moju ćeliju. Išao je čak i dalje, prodirao je nekuda toliko duboko, kuda ni moja podsvest se nije usuđivala da zađe. Otvarao je moju žensku suštinu, prodirući duboko u moje srce. Ili je već dugo živeo tamo…

Napustili smo restoran, brzo se popeli liftom u sobu i odmah ponovo vodili ljubav. Sulejman je bio neumoran. Nisam ga se mogla nikako zasititi, sve mi je bilo malo. Izgledalo je da sam negde u svom prošlom životu izgubila s njim deo svoje duše. I u ovom životu u potrazi za Njim, pošto sam prošla kroz razne zemlje, i pošto sam ga konačno srela, nisam mogla nikako zasititi svoje pohlepno biće, sve mi je bilo malo… Želelo je da ga čitavog poseduje. Ali telo je bilo protiv takve veze. Mnogo važnije je bila duhovno jedinstvo. Za takav zaokret još nisam bila spremna. Ali ono što je Tvorac planirao i pripremio za mene bilo je izvan svih očekivanja…

Sulejman je ustao iz kreveta.

«Hoćeš li da mi se pridružiš na poslovnoj večeri s partnerima sutra u Istanbulu?» upitao me je. Odgovorila sam da nemam ništa protiv da upoznam njegove poslovne partnere i namignula sam. Okrenuo je broj telefona i, rezervisao restoran za osmoro ljudi, izdiktirao je naša prezimena, naglasivši da ne dolazi sam. Prišao mi je i snažno me poljubio…

«Hteo sam da gledam košarku», izgovorio je nazive nekih timova o kojima nisam imala pojma.

«Dođi kod mene», odvukao me je do kreveta i uključio televizor, stavio je moje ruke na svoja ramena: svidelo mu se kako mu masiram vrat.

Najzad, nakon završetka košarkaške utakmice, otišli smo u krevet. Rano ujutro bio je naš let za Istanbul.

Ustala sam rano ujutro, bojeći se da ne probudim Sulejmana nakon besane noći, tokom koje se neprestano okretao sa jedne na drugu stranu. Borila sam se u sebi sa požudom, ali sam otišala pravo pod tuš, sredila se, spakovala i bila spremna kada se on probudio.

«Nisi ništa zaboravila?» pažljivo me je odmerio, gledajući me spremnu. Sišli smo da doručkujemo.

«Nikada u životu ne doručkujem», iznenada je izgovorio Sulejman, zadovoljnog izgleda, stavljajući na tanjir jutarnje đakonije.

«Sada će sve biti drugačije za tebe, red je veoma važan u našem životu. Pa, Bog ti je poslao anđela u ljudskom obliku, ” nasmejala sam se.

«Videćemo kakav je anđeo u pitanju», Sulejman me je skenirao pogledom. Doručkovali smo. Celog jutra sam se osećala loše. Htela sam da provedem vikend u Bosni, jer sam namerno i uzela vikend pauze, a ne da sledećeg dana letim nazad u Istanbul. Rekla sam mu to. Odgovorio je da će me sutra popodne odvesti na izlet u Izmit. Nešto me je steglo iznutra.

Na aerodromu mi je Sulejman dao biljni čaj s medom i limunom: «Moraš se brzo oporaviti.» Krenuli smo na ukrcavanje. Sve vreme me je ljubio.

U avionu sam otvorila udžbenik turskog jezika kako bih se pripremila za ispit nivoa A2 u školi u Istanbulu. Pitala sam Sulejmana šta znače neke reči na turskom jeziku, a on je zainteresovano odgovorao na sva moja pitanja. Odjednom me je obuhvatio svojom rukom, i tako silno stisnuo moje bokove, da su mi telom prošli žmarci.

«Želim te sada», šapnula sam mu na uho i spustila udžbenik.

«Čekaj do večeras i uzeću te.»

Sletili smo u Istanbul. 16. januar 2016. Rusija je upravo uvela sankcije Turskoj. Krenula sam ka izlazu za turske državljane sa svojom boravišnom vizom, a Sulejman sa turskim pasošem.

«Dobar dan, dobro došli u Tursku», nasmejao mi se službenik i istog trenutka je pečatirao pasoš.

«Vidiš li, Marija, kako te dočekuje Turska», namignuo mi je Sulejman.

«Zašto mi sve ovo danas govoriš?», sreli smo se posle pasoške kontrole i u šali sam udarila Sulejmana pasošem po zadnjici.

«Sada uzmi taksi i idi kući, a ja ću do kancelarije. Dolazim večeras po tebe u 9, budi spremna,», Sulejman mi je pružio novac za taksi, a ja sam se namrštila.

U 9 sati sam bila doterana, čekajući na visokim štiklama da srvati po mene i povede na večeru sa svojim partnerima. 21:15, 21: 30 … 21: 40 … bez SMS-a, bez poziva.

Pisao sam na Vocapu: poruka nije bila isporučena. Odlučila sam da ga pozovem, jer se možda nešto desilo usput: «Pretplatnik ne odgovara ili je trenutno nedostupan, pokušajte da pozovete kasnije.» Šta koji đavo…?! Deset je sati. Odlučila sam da ga pozovem sa svog drugog privatnog broja. Telefon je zvonio, «Halo!» — na drugom kraju se čula buka i mnogo glasova.

«Zdravo, Sulejmane! Trebalo je dođeš po mene u 9.» Tišina sa druge strane je potrajala, očigledno je Sulejman smišljao odgovor… Veza se prekinula. Nisam ponovo zvala. Za mene je sve to bilo više nego čudno.

Dan kasnije sam ponovo otišla u Belgiju kod svojih roditelja. Tamo sam uronila u atmosferu domaće topline i pažnje. Kupovina u Briselu je umirila moju čežnju za Sulejmanom, okrenula sam se lepoti Evrope, otišla u obilazak Briža, uživala u drevnoj arhitekturi i čarima grada. Ali 1. februara nisam mogla da izdržim i poslala sam Sulejmanu poruku sa belgijskog broja: «Zdravo. Kako si?»

«Zdravo. Loše sam», odmah je zazvonila sms poruka.

«Želim ti laku noć!»

«Laku noć i tebi», oklevala sam sa odgovorom, ali sam se ipak odlučila.

«Biće mi drago ako me sutra u 17:30 dočekaš na aerodromu Sabiha Gokčen, dolazim iz Brisela.»

«Pa, piši mi čim sletiš, doći ću po tebe», odgovorio je Sulejman.

«Mnogo si mi nedostajao i želim te jako», nisam mogla da odolim.

«Pravo sa aerodroma idemo kod tebe», — Sulejman mi je poslao smajli. Zamislila sam se, duboko u svom srcu sam osećala da radim nešto pogrešno.

Sledeće večeri sam sletela u Istanbul i odmah poslala poruku Sulejmanu da sam stigla.

«Izađi sa aerodroma, pokupiću te na izlazu», stigao mi je odgovor.

Polako stavivši na kolica dva kofera sa poklonima iz Belgije, ja sam u svojoj novoj crvenoj pletenoj haljini, krenula ka izlazu međunarodnih dolazaka. Izašla sam, a svi Turci koji su me sretali su me bez izuzetka, proždirali očima. Sulejman nije bio među njima. Pomislila sam da uzmem taksi i krenula sam prema izlazu. Na izlazu sa aerodroma, Sulejman je hitro poskočio do mene i uzeo moj prtljag. Izgledao je veoma zabrinut i očigledno na ivici, i definitivno nisam bila ja odgovorna za to. Činilo se da moj izgled samo pogoršava situaciju. Veselo sam pitala: «Kako si?» Sulejman je mrzovoljno ćutao, nervozan ili zbog činjenice da nije mogao da dođe na vreme na aerodrom, ili zbog nečeg ličnog. Ušli smo u auto. I pošto smo se već udaljili od aerodroma, shvatila sam da se situacija mora spasiti nečim, i na autoputu sam mu rekla: «Molim te, zaustavi auto.» Bio je zatečen, naglo je okrenuo glavu ka meni, ali ćutke se zaustavio i parkirao.

«Zar ti nije drago što me vidiš, Sulejmane?» pitala sam.

«Drago mi je, šta još hoćeš?» oborio je pogled pun nekakve unutarnje boli. Nisam razumela šta se dešava, ali sam bila nemilosrdna.

«Onda me poljubi kao što si prvi put u Sarajevu», zamolila sam. Sulejman me je povukao ka sebi i poljubio me. U sebi sam likovala. Ali shvatila sam da ne ide sve kako treba i da ne znam kako da to popravim. To uopšte nije ličilo na naš prvi poljubac. Tada nisam znala kako da jednostavno i lako smirim situaciju. Htela sam sve odjednom, i što je najvažnije, ono u čemu sam pogrešila bilo je da sam htela da kontrolišem njegovo telo. I to je upravo ono gde sam gubila svake sekunde. Ponovo smo krenuli dalje.

«Treba da zamenim evro u turske lire», oprezno sam ga zamolila.

Sulejman je ćutke parkirao negde usput, uzeo je evro od mene, vratio se tri minuta kasnije sa lirom i predao mi svežanj novčanica.

Te zlosrećne večeri nismo ni popili čaj, uzela sam kofere i otišla da se vidim sa svojim stanodavcem, koji je očekivao moj povratak. Sulejman je otišao smrknut, a da se nije ni pozdravio. Pitala sam se šta se desilo među nama. Zašto uopšte nismo mogli da se sretnemo, zašto, čak i nakon našeg susreta, o kojem sam, izgleda, sanjala čitav svoj život, ne možemo normalno i ljudski da komuniciramo. Cela istina bivstvovanja biće mi otkrivena dve godine kasnije, kada ću sa dva šamana iz Rusije raditi na uklanjanju zaštite od ogledala, i eto tada će doći do teške bitke i testiranja moje izdržljivosti i odanosti cilju. A sada sam devojčica, Božji cvet, čitav mesec sam bila zauzeta u potrazi za novim stanom u Istanbulu, jer mi staro mesto sigurno nije odgovaralo. Nakon što sam brzo napravila kupoprodajni ugovor, za jedno veče, srećom, pošto sam položila potreban iznos za depozit i avans, uselila sam se u nov, komforan stan u azijskom delu Istanbula. Silno sam se radovala. I odmah sam poslala poruku Sulejmanu: «Stvarno si mi nedostajao.» I onda svoju lokaciju. Činilo mi se kao da se nismo videli godinama. Čitav mesec sam bila zauzeta razgledanjem stanova i selidbom. I tako, jedne večeri nakon što sam se preselila i smestila se u nov stan sa bazenom, bez Sulejmana sam se istovremeno osećala srećnom i usamljenom. Odjednom je stigla poruka od njega: «Da dođem?»

«Da», odgovorila sam. Čak sam uspela i da skuvam boršč, koji je Sulejman uvek tražio od mene, ali do sada nisam pokušala da ga spremim. Samo sam pevala i plesala pored šporeta. Telefon je zazvonio: «Zdravo, nađimo se kod bolnice na raskrsnici za 15 minuta, ne znam kako da stignem do tebe. Pokupiću te i pokazaćeš mi put.»

«Dobro», brzo sam se spremila i izašla da sačekam Sulejmana. Ovaj put sam izašla samo u majici i farmerkama, nabacivši jaknu preko ramena zbog vetra. Videla sam njegov beli mercedes iz daljine. Zaustavio se.

«Zdravo!», ušla sam u auto, i svaki put kada bih ga videla, nešto me je stezalo iznutra, i neki strah od gubitka bi se iznenada pojavljivao. Tada nisam znala kako da oslobodim našu ljubav. Stigli smo do mog apartmana i parkirali se. Popevši se na četvrti sprat i ušavši u stan, Sulejman je po običaju sve omirisao, a onda izuvši se, brzo otišao na balkon, sklonio zavesu i sa zadovoljstvom bacio pogled na vidik koji se pružao sa prozora. Ušla sam za njim, zatvorila vrata i počela da kuvam tursku kafu. Sipavši kafu u šolje, otišla sam do sofe, gde je Sulejman već seo, i poslužila ga kafom.

«Šta je ovo?» upitao me je Sulejman, sumnjičavo njuškajući i nabravši čelo.

«Turska kafa», nasmešila sam se. «Sulejmane, želim da razgovaram», osetila sam da razgovor neće biti lak.

«Šta želiš da mi kažeš, Marija? Govori.»

«Umorna sam od ovoga što se događa između nas, jako me boli kada ti, bez objašnjenja, nestaneš neočekivano.» Sulejman je uzdahnuo. «Volela bih da znam šta se to dešava?» upitala sam.

«Mogu samo da ti kažem da će žena, koja bude izdržala ovu godinu pored mene biti bogato nagrađena.»

«Hajde sa mnom», Sulejman je spustio kafu na sto, uzeo moju ruku svojom velikom, vrelom rukom i poveo me u spavaću sobu.

«Reci mi da sam ti nedostajao», upitao je Sulejman.

«Nimalo», lukavo sam se šalila.

«Lažljivice», — ljubio me je svuda, polako me svlačeći.

«Reci mi da si cela moja», bio je neobuzdan.

«To i sam znaš», stisnula sam mu zadnjicu.

«Ne znam ništa o tebi, reci mi da si cela moja.»

«Cela sam tvoja», poslušala sam.

Sulejman je strastveno ušao u mene, bilo je to kao eksplozija uspavanog vulkana. Celih proteklih mesec dana mi je stvarno nedostajao, njegove vrele ruke, koje sam toliko volela, njegov dodir, topao pogled, uvek je govorio sa mnom kao sva mudrost Zemlje. Ali nisam ništa razumela, bilo bi mi je omogućeno da ga razumem dve godine kasnije, ali za to vreme ću uraditi toliko, da će čak i svima koji su mi pomogli na mom putu, biti teško da raspletu svu zamršenost sudbine i karmičkih lekcija.

16. April 2016

«Moj k…c je poludeo za tobom», — iznenada je stigao odnekud izdaleka SMS.

«Jesi li kod kuće? Dolazim pravo sa aerodroma,» — stigla je kasnije druga poruka.

«Ja sam na sastanku s partnerima u Pendiku, ali kad mislim na tebe, neprestano te želim, slatki moj», — odgovorila sam. Sada je 21:00, ako završim sastanak za pola sata, onda ću do 22:00 imati vremena da se vratim kući i sredim se pre Sulejmanovog dolaska, pomislila sam.

«Idi kući, ja ću doći u 10 sati», bez izbora, kao i obično.

To znači da moram odmah da ustanem, da se pozdravim sa svojim partnerima i da odletim kući raketom istog trenutka. Pa, bar jednom da me je pitao o mojim planovima, o mom rasporedu, o mojim prioritetima, ili bar o mojim životnim vrednostima. Drago mi je da si konačno stigao, nismo se videli mesec dana. Ali način na koji ti bezobzirno raspolažeš mojim vremenom i mojim životom, ne odgovara mi već neko vreme, a danas želim da postavim to vruće pitanje u našem «dijalogu», Sulejmane. Želela sam da razgovaram i postavim svoje uslove za igru. I u raspravi bih mu jednostavno rekla da «zauvek ode i nikad se ne vrati», i pokazala bih na vrata. Ali u 10 sati uveče sam, kao uzorna devojčica, sedela doterana sa telefonom u rukama u dnevnoj sobi svog stana u Istanbulu i pitala se kako da započnem razgovor. Duboko u meni nešto mi je govorilo da se sprema neobičan zaokret. Zvono mi je prekinulo misli. Pojava Sulejmana je uvek bila neočekivana, i svaki put nešto u meni se ledilo i stezalo me je tako da nisam mogla da dišem… Kasnije ću postati hrabrija i pričati s njim na potpuno drugačiji način. Ali danas, vesela, otvorila sam vrata. Ušao je brzo, kao i uvek, njušeći sve oko sebe.

«Kafa» … Miris turske kafe, koju sam obožavala, širio se po kuhinji. Sulejman je brzo otišao u kupatilo. Nisam imala vremena da išta kažem, jer je već izašao, otvorio frižider i natočio punu čašu vode. Živeo je brzinom svetlosti, kao da trči nekuda veoma brzo ili od nekoga, ali nikako nije mogao da pobegne. Nikad nisam razumela od koga beži i šta ga tera da ide tamo, kuda on ionako nikada neće stići, jer je važnije ostati ovde i sada u harmoniji sa samim sobom, u kojoj očigledno nikada nije boravio i po koju se vraća svaki put u moje srce, gde sam ga čuvala. Sedeo je na sofi i uključio TV, NTV sport, njegov omiljeni tim, fudbalsku utakmicu… Pa, moja radost je malo splasnula.

«Dođi ovamo», — povukao me je na kauč i posadio pored sebe, odmah sam počela da ga ljubim, za mesec sam ga se poželela i živela kao na vulkanu, jer nikad ga nisam prva zvala i nisam pisala.

«Prešao sam 8 hiljada kilometara, doleteo sam iz Irana», — požudno me je ljubio, iznenada je ustao i jednim me potezom svukao, uvek bi me odjednom celu svukao, nije hteo ni sekundu da čeka.

Podigao me je rukama uhvativši me za bokove i, stojeći, posadio me na sebe tako da sam skoro umrla od orgazma.

«Cela si moja, reci mi da si cela moja.»

«Znaš to, Sulejmane.»

«Želim da od tebe to čujem.»

«Da, tvoja sam», — nikada mi i nije ostavio drugu mogućnost, nego da ga volim. Zaboravljala bih na sve kada sam sa njim. Koja objašnjenja, koji uslovi, kakvi razgovori?! Nikada nije želeo da gubi ni minut na razgovore sa mnom. Odmah bi mi uzeo ruku i uvek bi govorio: «Budi zauzeta sa mnom.» A to je značilo jednu stvar, da je imao malo vremena i da je svaku sekundu želeo da iskoristi i da potpuno uroni u mene. Sa mnom je zaboravljao na sve i uvek mi se vraćao otuda, gde god da je bio… Kao što su se nekada davno ratnici vraćali iz dalekih pohoda. I uvek sam ga čekala.

«Pruži mi svoju čarobnu masažu», Sulejman je stavio moje ruke na donji deo svojih leđa. Voleo je da ga dodirnem celim telom. To nije bila obična, klasična masaža, bila je to živa tantra. Nikada u životu nisam osetila ništa slično, s njim sam uvek bila ono što jesam i činila sam samo ono što sam želela. A htela sam jedno: da ga volim. Činilo se da sam rođena za to, za njega, bio mi je sav moj svet, činilo se da pre njega uopšte nisam živela. A kada se pojavio, najžensteniji cvet je procvetao u mom srcu, cvet moje bezuslovne ljubavi.

Umoran, napokon je zaspao na stomaku, nisam mu smetala, gledala sam njegova široka, jaka leđa i tetovažu-krila, koja se pružala preko oba ramena i malog vuka bozkurta, tetovažu na levom ramenu. Volela sam da ga milujem. Pod mojim milovanjem, odmah bi potonuo u san. Probudio se oko tri ujutro. Pogledao je na sat i prenerazio se.

«Moram da idem», Sulejman je iskočio iz kreveta. Kuda će ovako kasno? Pomislila sam. Nikada ništa nisam pitala, ništa nisam znala o njemu, samo ono što sam videla, ili ono što bi rekao u prolazu.

«Dolazim ti već četiri meseca, Marija», go me je povukao ka sebi. «I želim da me uvek čekaš i brineš o meni», «tako da želim da kažeš „da“.»

«Na koje pitanje treba da odgovorim?» nisam razumela.

«Želim da se preseliš kod mene i živiš sa mnom, kupio sam stan ovde, nedaleko od tebe, u Dumankaja Trend Rezidens. Slažeš li se?»

«Ne».

«Ne razumem», prekinuo je sa navlačenjem čarapa.

«Turska je konzervativna zemlja, ugled mi je veoma važan, ne želim da me ponovo posetiš.»

«Hoćeš li da se udaš za mene?» Hoćeš li? ”- upitno je stajao ukočen sa farmerkama u rukama.

«Ne», jako sam pocrvenela.

«Ne razumem. Nisi odgovorila na moje pitanje!» — nije navikao da odustaje.

«Već sam ti dvaput odgovorila, Sulejmane,» — za mene se sve ovo dogadjalo kao u magli.

«Ne razumem», — stajao je kao zbunjeni dečak, «Nisi mi odgovorila!» Ćutke sam stajala, umotana u peškir, i čekala ga da se obuče i ode. Dalja viđanja sa njim više nisu bila u mojim planovima. Iz nekog razloga sam se bojala sebe.

«Lažljivice», — iznenada me je sasekao Sulejman. Odjednom je skinuo sa sebe farmerke, zgrabio me, strgao sa mene peškir, raširio mi noge i iznenada ušao u mene. Voleo me je tako požudno da sam mislila da ću poludeti. Unutra me je sve već bolelo posle mesec dana pauze. Bio je jako krupan, visok 186 cm, težak gotovo sto kilograma. Sulejman je uvek činio sve što je hteo sa mnom. Brzo je svršio u meni sleđa, izvadio je svoju prirodu i prešao prstima desne ruke preko mog međunožja.

«Sva si mokra. Želiš li još? ”- ugurao je prste u mene i počeo je da me miluje. Sva sam gorela i nisam mogla da se zaustavim. Htela sam sve više i više… Kleknula sam i počela da mu pušim. I nisam mogla da ga se zasitim. Zatim sam ustala, gurnula ga na krevet, popela se na njega i nisam mogla da se više zaustavim.

«Siluješ me», zastenjao je zadovoljno Sulejman. Usporila sam i počela lagano da sedam na njega kako bi mogao da vidi sebe skoro celog. Voleo je da gleda kako sedam na njega i kako ulazi u mene. To ga je uzbuđivalo. Konačno sam zadovoljila svoju požudnu prirodu.

Sulejman se obukao i u hodniku me je privukao ka sebi.

«Da li bi mogla da živiš sa čovekom koji je ubijao ljude?» pitao me je odjednom.

«To je njegov izbor. Mogu samo da odgovoram za svoje postupke», odgovorila sam.

«Dobro. Tvoj muž će biti odgovoran za tebe. Razumeš li? Moraš potpuno da promeniš svoj život i da promeniš ime i prezime, ako želiš da se udaš za mene, Marija! ” Već me je upozoravao na pragu. Nasmejala sam se.

«Zašto se smeješ?», pitao je Sulejman. Ćutala sam.

«Idi», poljubila sam ga na rastanku. Bolelo je, želela sam da ga više nikada ne vidim. Zatvorivši vrata, legla sam da slatko spavam. Uvek sam spavala posle Sulejmanovih odlazaka.

Sledećeg jutra probudila sam se s mišlju da nikada neću videti Sulejmana i da ću zabraniti sebi da razmišljam o njemu. Jedino što sam molila od Boga je da, ako mi pošalje neočekivani, neplanirani susret sa njim, da onda to bude čisto Božje proviđenje.

Tokom dana jedan prijatelj je svratio po mene, i krenuli smo na sastanak u ogroman tržni centar u Pendiku. Unutra sam osetila da se nešto neočekivano kuva, a nisam znala šta je to. Parkirali smo auto, izašli iz njega i, prolazeći pored staklenih zidova kafića Digermen, pored ulaza u centar, iznenada sam videla kroz prozor Sulejmana kako sedi sam za stolom, uz šolju turskog čaja. Srce mi je sišlo u pete. Zamolila sam svog prijatelja da sam ode na sprat i sačeka me tamo kratko, on je poslušno pošao ka ulazu, a ja sam požurila u kafić. Lično nisam znala šta radim, neka nepoznata sila me je odvela Sulejmanu, koji ništa nije naslućivao, jer je sedeo leđima od ulaza i nije video one koji ulaze u kafić. Ušla sam, srce mi je sve jače tuklo i bilo je spremno da iskoči. Otišla sam do Sulejmanovog stola i nemarno sam spustila svoju torbu na stolicu preko puta njega. Sulejman je podigao pogled i zamalo se ugušio čajem.

«Nisi pomislila da možda čekam nekoga ovde, Marija?» — Sulejman mi se obratio bez pozdravljanja.

«Izvini», uzela sam torbu sa stolice i krenula.

«Sedi», zapovednički je izgovorio Sulejman, bilo je očigledno da se neće tako lako predati. Pa, ni ja neću. Sela sam na stolicu preko puta Sulejmana.

«Zdravo.»

«Zdravo, kako si me našla?»

«Imam sastanak sa partnerima u ovom šoping centru na poslednjem spratu, došla sam sa prijateljem. Već me čekaju gore, ali na ulazu kroz staklo sam te videla ovde i odlučila da svratim i da se pozdravim, Sulejmane,» namignula sam lukavo. Nasmešio se svojim crvenim brkovima. Počela sam da se smejem.

«Šta želiš? Donesite još jedan čaj i jelovnik,» dobacio je konobaru koji je potrčao. Svet je uvek bio oko njega.

«Znaš, kad te vidim, samo poludim, ne znam šta radim.» Molim te da mi oprostiš mi što sam tako bezobzirno sela za tvoj stol, žao mi je, Sulejmane, ja sam samo glupa budala …”, nasmešila sam se.

«Pa dobro, prihvata se izvinjenje», Sulejman mi je veselo namignuo, postao je opet isti, i ja sam se već opustila.

«Znaš, povredio sam nogu kad sam juče igrao fudbal. Doktor želi da mi stavi gips», — Sulejman je netremice gledao u mene. Nasmejala sam se.

«Zašto se smeješ?»

«Zato što se nikada nećeš složiti da hodaš u gipsu, nećeš sedeti kod kuće ni jedan dan», — odgovorila sam.

«Da, ti to znaš», Sulejman je teško uzdahnuo, bilo je vidljivo ga jako boli noga. Telefon je zazvonio.

«Zdravo, Ali. Hvala, dobro sam. Juče sam povredio nogu». Doktor želi da mi stavi gips. Shvatila sam da ga noga jako muči, i da kosti mogu pogrešno da srastu ako Sulejman ne posluša savet lekara, ali je rasprava s njim bila skupa kada je već o svemu odlučio, pa sam jednostavno ćutala.

«Šta ćeš sad da radiš?» — opet me je pitao.

«Nešto slatko, moram da se oslobodim stresa», — nasmejala sam se i počela da pevam uz pesmu sa radija u kafiću. Sulejman se široko nasmejao, uvek je bilo zabavno to što sam s njim bila opuštena.

«Donesi Magnoliju, svideće ti se, to je najbolji dezert ovde.»

Konobar je odmah stavio ispred mene nekakvu činiju sa mlečno-kremastim dezertom. Umočila sam u nju celu kašiku i zahvatila polovinu sa dna. Sulejman se samo nasmejao, a ja sam nastavila da pevam. U meni je sve kuvalo. Osećala sam se kao da se priča završava ovde.

«Da ti rezervišem susedni sto za tvoje partnere, Marija?» — Sulejman je očima pokazao konobaru na susedni sto, a ovaj je odmah stavio znak «Rezervisano».

«Znaš, imamo sastanak gore, svi me čekaju tamo, ja moram da idem», shvatila sam da Sulejman pokušava da me kontroliše i hteo je da zna s kim sam došla.

«Znaš li zašto se još nisam oženio?», — iznenada me je upitao Sulejman.

Ukočila sam se sa kašikom dezerta u ustima.

«Jednom si mi napisala da ćeš muža ostaviti zbog mene, jer sam veliki ljubavnik. Dakle, ne želim da odeš nikome od mene». Tada sam jedva razumela značenje njegovih reči, uopšte mi nije bila jasna Sulejmanova logika. Ali on nikada nije trošio nepotrebno reči, uvek je bio precizan i vrlo mudar.

Neočekivano za mene je u restoran ušla punija muslimanka srednjih godina, sva u crnom, prekrivena hidžabom, od same njene pojave, oko nje se zavrteo čitav svet, iako je bila skromna i neprimetna. Sulejman je skočio sa stola i odmah od te žene uzeo sve kese iz kupovine, brzo ih predavši konobaru. Nisam videla lice žene, jer je sela za sledeći stol leđima okrenuta od mene. A Sulejman mi se vratio.

«Kada ćeš na sastanak?», pitao je Sulejman. Nisam bila spremna da me tako bezobzirno isprati. Osim toga, od trenutka kada se muslimanka pojavila u kafiću, sav mi se svet preokrenuo, uronila sam u neku vrstu izmaglice i nisam razumela šta se događa oko mene. Shvatila sam da su ovde počeli da se okupljaju neki Sulejmanovi rođaci, a moje upoznavanje sa njima još nije bio deo njegovih planova. Dve godine kasnije, saznaću da to nisu bili njegovi rođaci, nego rođaci njegove supruge, za čije postojanje nikad ne bih saznala da nisam podnela pet tužbi protiv Sulejmana. Ali to će se desiti dve godine kasnije… A sada sam se ustala sa stola.

«Hvala na slatkišu, Sulejmane. Bilo mi je drago da te vidim», zahvalila sam se Sulejmanu i skoro sam zaurlala zbog činjenice da nisam mogla ni da ga poljubim, ni zagrlim na rastanku. Klimnuo mi je glavom. Popela sam se pokretnim stepenicama do poslednjeg sprata, gde su me čekali moji prijatelji.

«Šta se dešava s tobom, Marija?» upitao me je Omer.

«Ne mogu i ne želim sada da se sretnem ni sa kim, Omere, idemo jednostavno u bioskop», noge su mi bile teške, i htela sam da sednem negde na mirnom mestu gde nema nikoga, kako bih konačno shvatila šta mi se dešava. Uzeli smo karte za sledeću projekciju, koja je počinjala za dva minuta, i sedeli smo u centru u poslednjem redu na mekanim sedištima. Omer je, naravno, shvatio da ovde neću gledati film.

«Šta ti se dešava?» — Omer mi je ponovo postavio isto pitanje. Samo sam jecala, suze su mi se kotrljale iz očiju, nisam videla ništa oko sebe, činilo mi se da sam obavijena nekakvim velom, a suze su došle kao pročišćenje od svega što je bilo u meni.

«Omere, želim da pređem u islam», prošaputala sam. Omerove oči su se razrogačile.

«Razumeš li da je ovo vrlo ozbiljna odluka, Marija?»

«Da, želim danas da pređem u islam, postoji li džamija u blizini?»

«Pa, povešću te u jednu posebnu džamiju u Tuzli. Imaš li maramu? Moraš pokriti glavu», — preporučio mi je Omer.

«Da, naravno», — uzela sam maramu sa vrata i pokrila njome glavu.

«Ne tako, idi u ženski toalet i podveži je kao moja sestra, sećaš se?»

«Da, dobro.»

Bioskopsku salu smo napustili gotovo na sredini filma. Usput sam svratila da podvežem maramu i obučem preko majice tuniku sa dugim rukavima, nakon čega sam zakopčala sve dugmiće. Sišli smo dole, osetila sam da me Sulejman prati kroz prozor, jer sam krajičkom oka primetila da on još uvek sedi za istim stolom gde sam ga ostavila. Znala sam da je umirao od radoznalosti zbog onoga što je video: prvo, mog pratioca, i drugo, izašla sam pokrivena iz tržnog centra. Hodala sam bez okretanja. Ušli smo u auto i krenuli u Tuzlu. Tuzla je mali, mirni kvart na periferiji Istanbula. Stigli smo do stare džamije Evlija Čelebi Čami. Unutra nije bilo nikoga. Omer me je odveo u ženski deo i naučio me kako da se molim. Dok sam se molila, napisao mi je u svojoj beležnici pet glavnih stubova Kurana i glavne molitve za svakodnevne molitve. Izašli smo.

«Idemo, upoznaću te sa svojom porodicom, moje sestre treba da te nauče kako da pravilno vezete i nosite hidžab», otvorio je vrata automobila i posadio me je na prednje sedište. U mene se uselilo spokojstvo i mir nakon posete džamiji. Shvatila sam da je u mom životu počela nova važna faza. Ali nisam ni shvatila koliko sam bila na početku puta o kojem mi je Sulejman nedavno rekao.

Izložba «Jedno srce za dve zemlje»

Fotografije su počele same od sebe da se sakupljaju, već ih je u zbirci bilo 35. U ono vreme kad sam stigla u našu rusku školu u Istanbulu i zamolila direktora da otvori izložbu slika i fotografija «Jedno srce za dve zemlje» u prostoru ruske škole skoro godinu dana nakon pada aviona, u oktobru 2016. godine, 9 slika iz kolekcije naše Fondacije je ipak stiglo u Istanbul zajedno sa šarmantnom Alevtinom, ruskom umetnicom iz Sankt Peterburga, koja je vodila Fakultet nacionalne likovne kulture u Državnoj polarnoj akademiji, koja je sada preimenovana u Ruski državni hidrometeorološki univerzitet. Teško sam mogla da izgovorim ovaj naziv…

Po dolasku na aerodrom, Alevtina je sve fascikle gurnula u moje ruke, a slike predala vozaču.

«Vidiš li koliko sam želela da dođem kod tebe?! Nestrpljivo si me čekala, znam!» — ovaj snažni glas se mogao čuti svuda i bilo je nemoguće ne prepoznati ga, glas moćan, prožet životnom snagom eksplozivne žene, bombe, žene zbog koje cela ustanova radila od jutra do sutra.

Avgust 2017

Bilo je to u julu 2017. godine. Ujutro sam poslom išla u Kulturni centar u Antaliji, a odatle u gradsku biblioteku, gde smo uz pomoć naše Fondacije planirali da otvorimo odeljenje knjiga na ruskom jeziku. Iznenada je zazvonio telefon.

«Sulejman». Bila sam iznenađena, ali sam se javila.

«Šta hoćeš, Marija?» — razgovarao je sa mnom kao da smo prekinuli juče. Sulejmana nisam videla devet meseci.

«Želim te, znaš. Mnogo mi nedostaješ», iskreno sam priznala.

«Dobro. Verovatno sutra ujutru ili večeras letim u Baku. Ako ne odem, nazvaću te danas i vidimo se večeras».

«Dobro, dobro», spustila sam slušalicu i poskočila od radosti. Dugo nisam bila tako radosna, pa, osim onda kada sam prvi put odletela kod Sulejmana u Sarajevo, i kada me je njegov stric odvezao do tržnog centra, sa ponosom govorio ko je on za njih u porodici, kako je on sjajan i da ga svi vole. Usne su mi se razvukle u osmeh od uha do uha i bila sam na sedmom nebu od sreće, očekujući radost dugo očekivanog susreta.

Sada, nakon dugog prekida, Sulejmanov glas mi se činio tako bliskim i dragim da sam bila spreman da zagrlim čitav svet svojom velikom ljubavlju koja je zračila iz mene, i koja nije bila spremna da se cela usadi u moje srce.

Uveče i sutradan, Sulejman me nije pozvao. Ali nisam bila obeshrabrena, znala sam koliko je bio zauzet, pogotovo tokom letnje sezone. Otišla sam na posao u Istanbul. U Istanbulu, kako se i očekivalo, stigao je sms «Gde si?»

«U Istanbulu sam».

«Kada se vratiš, piši mi».

«Ok, vraćam se za dva dana».

Po povratku iz Istanbula u Antaliju već sa aerodroma sam poslala Sulejmanu svoju lokaciju vajberom.

«Jesi li u Antaliji?»

«Da, upravo sam stigla».

«Dođi večeras u 21:00».

«Gde?»

«U Zigaru».

«A kako da stignem tamo?»

«Reći ću obezbeđenju da te puste».

«Dobro», odgovorila sam. Nešto mi je govorilo da radim loše i da uopšte ne idem tamo. Ali u večernjim satima lepa, u suknji do poda, stajala sam na ulazu u njegov hotel, kao hipnotisana. Na ulazu sam rekla svoje ime, gospođica je brzo pitala nešto telefonom: «Gospodin Sulejman Vas čeka», odgovorila mi je ljubazno. Otišala sam na recepciju, predala ličnu kartu recepcioneru, i dok je otišao da napravi kopiju, ušao je Sulejman, preplanuo u kratkim pantalonama i majici, i pošao pravo ka meni. Kao i obično, nije želeo da gubi ni minut.

«Zdravo, što čekaš?»

«Zdravo. Tamo kopiraju moja dokumenta. Ovde ste strogi», nasmešila sam se. Brzo je prošao iza recepcije, sa namerom da uzme moju ličnu kartu, ali menadžer mi je već predao preko pulta. Sulejman je brzo krenuo napred.

«Pođi sa mnom».

«Kuda?»

«U moju sobu», odgovorio je Sulejman. Bila sam iznenađena. Nisam očekivala takav preokret. Dugo vremena se nismo videli, a on je očigledno odlučio da mi odmah pokaže lepotu svog bića, i da ništa od mene ne skriva. Njegove stvari su bile razbacane po sobi: majice, kratke pantalone, čarape… Pogledala sam okolo, nije bilo mesta da se sedne. Sulejman je seo na krevet, pozivajući me očima da sednem pored njega. Ali ostala sam mudro da stojim bliže izlazu.

«Reci mi, Marija, kako žena koja me voli, kako muslimanka može da šalje golišave fotografije jednog muškarca drugom muškarcu?!? Bez obzira što je to njegov brat! Odgovori mi!»

Iznenadila sam se, to se dogodilo pre skoro godinu dana, u vreme poslednjeg Kurban Bajrama, kada je Sulejmanov mlađi brat, koji je došao da ga poseti iz Nemačke i odmarao u Antaliji, i koji mi je poslao poruku mesendžerom na Fejsbuku, jer je želeo da me upozna. Brat me je pozvao da se odmorim za vikend u Antaliji kod njega u hotelu, uveravajući me da je tamo sve moguće, jer je njegov stariji brat generalni direktor. Tada Hasan nije znao ko sam ja. Ništa nije znao. Samo je želeo da zabavi svoju mušku taštinu.

Poslavši mi čatom svoj nemački broj telefona, očekivao je moj broj. Zatim me je dodao na vajber, a nakon preplanulih slika iz hotela u Zigaru, poslao je lepotu svoje muške prirode, pozivajući me da mu se pridružim. Bila sam šokirana. I ja sam, naravno, odmah prosledila ove fotografije njegovom starijem bratu Sulejmanu, sa komentarom: «Ne znam kome bi trebao da pođem. Sada me oba brata pozivaju da odem u Zigar na odmor.»

Sulejman je tada izleteo iz kafića, u kojem je sedeo dok je sa mnom pisao, i održao je lekciju mlađem bratu, koji je već navodno trebalo da me sačeka na aerodromu u Antaliji. Onda su se strašno posvađali zbog mene, i verovatno bi se i tukli… Nisam znala kako se završila ta priča među njima, očigledno, pomirenjem posle nekoliko meseci. Ali sada, stojeći pred njim «u gostima» bila sam iznenađena što se setio te priče od skoro pre godinu dana… Zaledila sam se u svojim mislima.

«Odgovori mi!» — glas je dolazio iz daleka.

«Sada želiš da razgovaraš sa mnom o tome, Sulejmane?» pitala sam ga. «Ne znam, tvoj brat me je sam našao na Fejsbuku i pisao mi je prvi. Ostalo znaš».

«Ne laži mi!» — Sulejman je bio ogorčen, nije mislio kako sve ovo može da ode tako daleko. Ali tada nije znao, kao ni ja, kuda će nas sve ovo voditi u budućnosti.

«Donela sam ti kataogl sa naše izložbe „Jedno srce za dve zemlje “. Idem da popijem tursku kafu, nadam se da je ukusna kao i uvek dok ti gledaš naš katalog. A onda ćemo se videti, ako želiš.»

Sulejman je bio iznenađen ovakvim tokom događaja. I dok on nije uspeo da preduzme ništa, ostavivši katalog naše divne izložbe na stolu, izašla sam. Otišla sam do svog omiljenog bara pored mora, gde su pravili ukusnu tursku kafu. Bilo je toplo avgustovsko veče, lepa muzika iz bara, naručila sam tursku kafu. Konobar u beloj uštirkanoj košulji brzo mi je doneo kafu s turskim lokumom i hladnom vodom. Uživala sam. Mislila sam da bi sve trebalo da bude potpuno drugačije, uopšte nisam tako zamišljala susret sa Sulejmanom nakon tako duge pauze.

«Gde si? Čekam te, požuri,» –odjednom je stigao poruka od Sulejmana na vajberu.

«Pijem kafu, tako je ukusna», odgovorila sam.

«Pa, ovo je tvoj rođendanski poklon. Završi kafu i dođi što pre».

«Moj rođendan je za nedelju dana, Sulejmane. Jesi li pogledao katalog?» — odgovorila sam.

«Ne. Dođi, pročitaj mi lično.» — završila sam kafu i ustala, nisam želela da se vratim kod njega, ali sam uljudno otišla da se pozdravim. Sulejman je oprezno stao iza mene i zaključao vrata. To mi se uopšte nije svidelo, jer to više nije bio deo mojih planova. Ali mi je prišao sa leđa i omirisao me je od glave do pete, uveravajući se da je to još moj miris i da sam ja ista ona, koja ga je volela i koja je došla večeras. Zagrlio me je oko struka i počeo da mi ljubi vrat, skidajući mi bluzu. Ja sam se opirala.

«Šta to radiš? Pusti me’».

«Ne laži me nikad više. Zašto si došla kod mene? Želiš me», — iznenada je brzo strgao moju suknju i prstima prošao po mojim preponama.

«Gledaj, sva si mokra, kao vodopad», — nasmejao se. Istog trenutka smo bili u krevetu, i već sam bila gola. Sulejman je naglo raširio moje noge i ušao u mene.

«Reci mi da sam ti nedostajao», — njegov glas nije prihvatao otpor.

«Da».

«Reci mi da sam ti nedostajao», — insistirao je.

«Da, nedostajao si mi. Veoma,» — nisam mogla da ga lažem. Zadovoljan, počeo je da me ljubi još snažnije, Što je trajalo narednih nekoliko sati. Već je bilo prilično kasno. Sulejman, kao i ranije, položio je moje ruke na donji deo svojih leđa.

«Pruži mi svoju čarobnu masažu,» — poslušala sam. Bio je zadovoljan. Uvek je voleo kad sam ga dodirivala. Moji topli dlanovi ležali su na njegovoj tetovaži na leđima, volela sam da mu mazim krila, koja su se širila preko njegovih širokih ramena.

«Kasno je, moram da idem», — odjednom sam shvatila. Sulejman je bio iznenađen.

«Daću ti vozača, reći ćeš mu adresu. Gde živiš u Antaliji? Odvešće te pravo kući.

«Dobro».

«Moram da idem poslom».

«Tako kasno?» pitala sam.

«Da.» Brzo sam se obukla dok je on zvao svog vozača. Sulejman me je poljubio, udario po guzi, kao i obično, i ja sam krenula. Kod kuće sam odmah zaspala. Nedelju dana kasnije, nazvao me je da dođem kod njega, sve se opet ponovilo. Vrlo brzo sam se preselila bliže Sulejmanu, u malu letnju kuću sa vrtom narandži u Beldibiju pored mora. Tada sam mislila da ću tamo srediti kuću i da ću mirno provesti zimu. Sulejman je bio protiv toga. Kada je došao da me poseti prvog dana Kurban Bajrama, negdovao je već na ulazu:

«Jesi li ikada bila ovde zimi? Možeš li zamisliti kako je ovde zimi, Marija?»

«Ne. Ali mislim da je ovde vrlo mirno i dobro, nema ni turista, niti bilo koga ko bi mogao da me uznemirava.»

«Ne znam, želim ti sreću!» I otišao je, kao i obično, na posao.

Sreli smo se nekoliko puta na isti način, seks bez obaveza. Znala sam da je došlo vreme da se ovo okonča, jer nisam dugo bila zadovoljna ovakvim viđanjem. Još jednom, naivno sam verovala, kao i obično, da sam došla kod Sulejmana da se najzad objasnimo. Ali objašnjenje nije uspelo. Te večeri Sulejman se osećao loše, nakon našeg jakog seksa počeo je da povraća, proveo je u toaletu oko 20 minuta, a nakon izlaska otuda rekao mi je: «Osećam se jako loše, sve je zbog kamena u bubregu.»

Bila sam iznenađena, nisam mogla ni da pomislim da bi on mogao imati bilo kakve zdravstvene probleme. I sumnjala sam na nečiju umešanost sa strane, naši odnosi su se previše sumnjivo razvijali, sve vreme sa neverovatnim preprekama.

«Koliko dugo te ovo muči?» upitala sam Sulejmana.

«Tri ili četiri meseca», odgovorio je, žmirkajući.

«U Turskoj je dobra medicina. Potrebna ti je laserska operacija u Istanbulu, kamenje se zdrobi, možeš da ideš kući istog dana, a onda pesak lako izađe sa urinom».

«Znam», Sulejman se namrštio. Te noći sam kasno otišla kući, oko tri ujutro, taksijem.

Sutradan sam htela da ga nazovem i pitam kako se oseća, ali Sulejmanov telefon je ćutao. Saznala sam da je otišao u Istanbul, nije bio tamo nekoliko nedelja.

Oktobar je. Sezona je gotova, turisti su nestali, hotel je zatvoren za zimski period do iduće godine. Dva dana pre rođendana, Sulejman me je zamolio da dođem, ali bila sam zauzeta i nisam mogla da ga vidim. Bio je ljut, kao i uvek, kad nisam poslušala. Nisam mu čestitala rođendan. Sulejman mi je uvek govorio: «Ne slavim praznike, niti rođendane, znaš to, Marija. Samo velike muslimanske praznike, Ramazan i Kurban Bajram.»

Otišao je u hladnu Rusiju. Nakon nekoliko sedmica se vratio i odmah je hteo da se vidimo. I došla sam, kao i uvek, naivno uverena da je sve ovo posljednji put i da se više nikada neću pojaviti kod njega kao noćna gošća. Ovaj put sam se dobro pripremila, napisala sam Sulejmanu dugo pismo u kojem sam izložila sve o čemu sam dugo htela da razgovaramo, i u kojem sam rekla da je ovo moja poslednja poseta i da ga molim da me više ne uznemirava. Nikada nisam mogla s njim da razgovaram o najdubljem, o suštini mog bića. Dakle, pismo je bila jedina opcija moje misaone komunikacije s njim, kao što mi se tada činilo. Pogrešila sam u mnogo čemu. Onda jednostavno nisam mogla da vidim i da se osećam tako kao on. Kasnije će mi se više otvoriti moje prirodne sposobnosti, a vidovitost i pronicljivost će ojačati.

I razumeću da osoba koja je dugo na teškim drogama ne može adekvatno da se ponaša prema ljudima oko sebe, i da se može obrušiti na njih u svakom trenutku.

Ponekad zastajemo tamo, odakle treba da sledimo dalje i nastavimo put. Kada nestane snage, drugi udah se otvara molitvom, umor i slabost isceljuju se verom, izdržljivost je potkrepljena snagom uma, gde prestane kretanje treba duboko udahnuti, zadržati dah i nastaviti se kretati, prateći put svog srca.

Ko ti daje snagu na putu? Ko ispunjava vaše ćelije čistim vazduhom? Ko pesmom života vam otvara sva vrata i prilike?

Bog.

Njegova snaga je neograničena, On uvek oprašta i prihvata svakoga, ko god da mu dođe sa najdubljim pokajanjem…

Bila sam jaka u svojim molitvama.

Jedne večeri 2016. godine vozila sam se planinskim putem do Sulejmana. Vozač taksija me je pitao odakle sam i pitao me šta me je dovelo ovamo. Odgovorila sam. Vozač taksija se zasmejao… Zapalio je cigaretu i započeo svoju priču. Obrve su mi se podigle od iznenađenja: poznavao je Sulejmana i celu njegovu porodicu. Kao da me je Bog stavio u ovaj auto, ili mi ga je poslao večeras…

«Poznajete li Ajšu Hanumu?» upitao je vozač.

«Ne, nije mi poznato».

«To je njegova supruga, sa njenom porodicom se posvađao i otišao je, ali ove godine se pomirio i ponovo se vratio u hotel».

Ćutala sam.

«Njena sudbina je teška, ona je platila tako visoku cenu za najstrašniji greh za muslimanku…».

Zapanjila sam se, nemo pitanje se zaledilo na licu.

«Da,» vozač nije prestajao, «poznajem njenu staru drugaricu, vrlo ozbiljnu vračaru, ona je pre nekoliko godina nabacila crnu magiju Sulejmanu, samo da bi se u maju razveo od svoje supruge, Bugarke, Galine, s kojom je živeo 10 godina, i da bi se oženio Ajšom Hanumom u oktobru 2014. godine, i kći je rođena.»

Ćutala sam. Ova priča mi se uopšte nije uklapala. Kako vozač taksija zna celu priču? Barem za mene bilo je čudno.

«Da, zar niste znali? Idete kod njega? Vidite kako je nesrećan. Čovek, koji živi toliko meseci sam u hotelu u istoj sobi. Pitate se zašto?»

Nisam htela ništa da pitam i nisam želela da znam ništa drugo, ali vozač nije odustao, kao da ga je sve to duboko pogodilo.

«Prosudi sama, hoće li muškarac, musliman, voditi tako sramotan život za koji celo osoblje njegovog hotela zna? A i uostalom zašto bi čovek radio kao konj, za nekog tamo vlasnika, ako nije bilo potrebno da daje ženi veliku sumu novca za svoje gluposti i kredite?!»

«Šta je učinio sramotno?» Konačno nisam mogla više to da podnesem, sva sam pocrvenela.

«Izvini, neću više, vidim koliko si nervozna… Nije ti rekao celu istinu, zar ne? Ali ti sama si pametna, sve učiš, najvažnije je da pažljivo gledaš. Stigli smo.»

Kao da me je Anđeo pokrio svojim krilom, osetila sam toplinu koja se širila kroz moje telo. Zahvalila sam se vozaču taksija na vožnji i zanimljivoj priči i izašla iz automobila.

Popela sam se stepenicama i pokucala na vrata. Vrata je otvorio Sulejman.

Ćutala sam. Gledao me je pažljivo, kao da je osećao da se nešto promenilo između nas, jer nisam ulazila, niti se pozdravljala, i on me je nežno gurnuo unutra, prilazeći mi sleđa, kao i obično, njušeći me s vrha ramena, i proveravajući da li se moj miris promenio.…

Nešto je kvrcnulo u meni:

«Jesi li oženjen?»

«Nisam».

«Imaš li decu?»

«Nemam».

Nisam mogla da verujem svojim ušima.

«Zašto me lažeš, Sulejmane?» — Sva sam pocrvenela, nikada ranije nisam sebi dopustila da mu se tako oštro obratim.

«Ne znaš ništa o meni, Marija», otišao je do prozora i nervozno zapalio cigaretu. Htela sam da odmah odem. Nije mi prijala ova igra. Igranje sa mojim životom, kao sa mačetom, omiljenim mačetom, koje maze i miluju, kada to žele, ili u trenucima tuge i gorčine, kada treba da se uteše. Uvek sam bila otvorena i jasna pred njim od našeg prvog sastanka. Crvena kosa je pala na moja ramena, Sulejman je iznenada skinuo moju maramu sa glave.

«Želim da idem, pusti me da idem», htela sam da budem sama i da razmislim o svemu. Ali Sulejman nikada nije dozvoljavao nikakve pauze, igra je uvek bila po njegovim pravilima.

«Ne», podigao me je i položio na krevet sve u čizmama i jakni. Okrenula sam se i iskočila s druge strane kreveta, bliže izlazu. Bio je neumoljiv, u jednom skoku se našao pored mene, nije mi ostavio priliku da se izvučem.

«Lažeš me! Ti ne želiš i nikada me ne možeš napustiti!» — zarežao mi je na uho.

Kasnije, nakon rođenja naše bebe, shvatiću zašto je bio siguran da ga nikada neću ostaviti… Ali u tom trenutku moj Ego je potisnuo poziv moje Duše, a ja, kao lovljeni zec, želela sam da brzo pobegnem, da pobegnem daleko od njega, od Muškarca, ka kojem sam čitavog života pre našeg susreta prešla dug put.

Njegove usne i ramena mirisalie su na morsku so. A oči se videla primesa strasti i nežnostiu, i dobrote, i ludila u isto vreme…

Silovanje

Stavila sam pismo na sto, u njemu je bilo sve što sam htela da mu kažem. Okrenula sam se i krenula prema vratima, razmišljajući kako da odem kući što pre, napolju me je čekao isti vozač. Pripremila sam se za ovaj put unapred i razmišljala o svom celom planu povlačenja. Ali Sulejman je odlučio sve da ponovi. Ponovo me je sustigao u dva skoka, zgrabio me u naručje i odmah me bacio na krevet. Skočila sam iz kreveta, pokušavajući ponovo da stignem do vrata. Ponovo me je jako gurnuo.

«Ne laži da želiš da me ostaviš!» Hulahopke i donje rublje jednim trzajom jedne ruke su sletele sa mene, a drugom je držao moje ruke.

«Pusti me, Sulejmane! Želim da odem! ”- već sam plakala. Nikada ga nisam videla takvog. To nije bio on, to je bilo neko čudovište, koja se uselilo u njega i koje je bilo spremno da me rastrgne na komade. Snažno je gurnuo prste u mene.

«Gledaj, sva si mokra, kao vodopad! Koga pokušavaš da obmaneš?

Sulejman je ušao u mene u sekundi, zaposevši me celu. Silovao me je kao da nikada nije želeo da me ikuda pusti, željno mi ljubeći usne. Okretala sam glavu, on bi je ponovo okrenuo rukom i zabijao svoje zube, halapljivo me je skoro jeo, prisiljavajući me da ga zagrlim, obavijajući moje ruke oko svog struka struka i vrata. Prvi put u životu sam ga gurala od sebe, prvi put u životu nisam želela Čoveka koga sam toliko volela, čak i tada predviđajući kraj i sa željom da odem, ali on nije dozvoljavao…