электронная
360
печатная A5
1564
18+
Sofija i Kasije

Бесплатный фрагмент - Sofija i Kasije


Объем:
510 стр.
Возрастное ограничение:
18+
ISBN:
978-5-4496-8264-2
электронная
от 360
печатная A5
от 1564

18+

Книга предназначена
для читателей старше 18 лет

ANNA CANIĆ

SOFIJA I KASIJE

Roman-drama

Vi koji me poričete, priznajete me,

A vi koji me priznajete, poričete me.

Vi koji me znadete, lažete o meni.

A vi koji me ne znate, govorite o meni istinu.

(Grom: Savršeni um)


Carica južna izići će na sud s rodom ovim, i osudiće ga…

(Matej 12:42)

PROLOG

Ja sam Sofija, prva žena na svetu. Stvorena od Boga zajedno sa prvim muškarcem, kao jedno biće. Odvojena od njega kako bi se s njim ponovo sastala. Rođena da mužu budem saputnica, a ne sluškinja; žena, a ne «čovječica». Napravljena da volim, i da budem voljena.

Bila sam prva i jedina, zatim samo prva, na kraju izbrisana, ali zauvek savršena. Ona, čija je vernost odolela đavoljskom iskušenju. Omražena od strane one druge, koja mu odolela nije. Odbačena i demonizovana od njenih potomaka. Kasnije, glorifikovana pod lažnim imenima. Oduvek sam ljudima najveći izazov i misterija, ali sad je došlo vreme da vam konačno ispričam istinu.

U početku bi Ljubav. Šestog dana naš Otac Adonaj je od zemlje, vode, vazduha i vatre napravio prvog čoveka. Biće, odeveno u svetlost — muško i žensko u jednom. Kao jedno osećali smo beskrajnu zahvalnost prema Tvorcu, i kao dve polovine voleli smo Njega od prvog trenutka, čim je u nas udahnuo besmrtnu dušu. I tako iskrenim i blaženim, Bog nam je dao darove, koje ni anđeli nisu poznavali — slobodan izbor i zemaljsku ljubav.

Živeli smo u Edenskom vrtu — prelepoj oazi u srcu naše ravne zemlje. Nadenuli smo imena svim nižim bićima — zverima, pticama, ribama i rastinjima… Jeli smo najslađe plodove i pili vodu iz najčistijih izvora. Nismo znali za bol, ni za tugu.

Jednoga dana smo primetili da svaki stvor ima drugo, odvojeno biće, s kojim zajedno živi, i za koje je veoma vezan.

«Zašto svi oko mene imaju svog para, a ja sam sâm?» Zapita jedno od nas.

«Nisi ti sam, mi smo dvoje, zaključani u istom telu.» Odgovori u mislima drugo. «Samo ne shvatam zašto. Zašto ne možemo da se pogledamo, da se dodirnemo, kao sve živo oko nas?»

«Sigurno je Otac imao za to razlog.»

«Ne zaboravi da On nam je dao slobodnu volju.»

Ono od nas, koje moglo da priča, zapita se. «Šta treba da uradim?»

«Samo Ga lepo zamoli.»

«Hoćeš li da mi pomogneš?»

«Baš je čudno — Otac je dao tebi mogućnost da pričaš, a ti bez mene ne možeš ni da Mu se obratiš.»

«Zato što si sigurno moja bolja polovina.»

«A ti si moje drugo Ja.»

Odjednom je neopisiva, zaslepljujuća svetlost rasula se posvuda oko nas. Osetili smo naglu, prijatnu toplotu, koja je prodirala u sama nedra. Ništa više nismo videli, niti razumeli, samo leteli u susret toj svetlosti, prepuštajući se njenom zagrljaju.

«Sada ste spremni.»

Kada sam došla ka sebi, videh mog muža, Adama, i pored njega trojicu anđela, Božija glasnika — Senoja, Sansenoja i Semangelofa. Čudan je to bio osećaj — nalaziti se sama u sopstvenom telu. Bilo mi i lakše i teže u isto vreme, a, verujem, i čoveku pored mene također.

Pomislih, kako je lep i kako, verovatno, na njega ličim. Po osmehu na Adamovom licu shvatih da mu je prošlo kroz glavu isto.

«Naš Tvorac uvek zna šta želimo pre nego što zatražimo. Voljom Boga Oca, čije je Ime Neizrecivo, niste više jedan čovek, nego dvoje.» Počeo Senoj, a Sansenoj nastavio:

«Suprugu, reče, neka ime bude Adam, jer je on ženina snaga, a supruzi Sofija jer je ona muževljeva mudrost. Volite se, množite se i naseljavajte Zemlju.»

«Jer toliko vas vozljubio Bog da vam je dao slobodu raditi šta god poželite, samo ne smete počiniti preljubu. Prevarite li jedno drugo — i Njega prevarite, a to je greh i vuče za sobom prokletstvo.» Završio Semangelof, i sva je trojica nestala u nebesima.

A mi, smo na početku samo se pogledali u oči. Polako, počeli da se razgledamo. Pročitah u njegovom pogledu oduševljenje. Razmenili smo osmehe, a onda Adam je uhvatio mene za ruku i privukao ka sebi — malo grublje, nego što sam očekivala.

«Šta radiš?» Upitah ga zbunjeno.

«Ti si moja žena.» Odgovori, još jače stisnuvši mi ruku. «Želim da rodim s tobom decu, kao i sva druga bića.»

«Da li me voliš, Adame?» Otrgnuh se, pomalo razočarana.

«Naravno, volim.» Uzvrati moj suprug. «Otac je zapovedio nama da se volimo.»

«Želiš me — samo zato, što ti je naloženo?» Pogledah mu u oči. «Ili po svojoj volji?»

Adam se zamisli.

«Volja i želja moja zavisi od Njega.» Odvrati. «Tako ću biti savršen, kao i On.»

«Stvorenje nikad neće biti kao tvorac.» Pobunih se. «A ti i ja smo isti, jednaki.»

«Ti praviš mnogo buke.» Nasmeši se. «Kao svaka ženka.»

Osetih se uvređeno, i pomerih se od svog muža i blizanca.

«Ako ti samo želiš da me poseduješ,» Rekoh odlučno. «To nije ljubav, i ja neću biti deo toga.»

Isprva zbunjen, Adam pokuša da mi se približi, i prinese mi usta, ali okrenuh mu leđa.

«Sofija, gde ćeš?» Uzviknu ogorčeno, gledajući kako odlazim. «Volim te, Sofija!»

Okrenuh se.

«A ja još ne znam, da li volim tebe.» Uzvratih. «Treba mi vremena i prostora da razmislim.»

«Ostani!» Zamoli me najzad. «Obećam, da neću te dirati, dok ne osetiš da me voliš.»

Pristadoh. Zajedno smo napravili kolibu, upoznali vodu i vatru, počeli da beremo i spremamo. Sunce je uvek bilo blagodatno, kiša — prohladna, cveće — mirišljavo, a plodovi — slatki i ukusni. Ruka u ruci, uživali smo u beskrajnim livadama i zvezdanim nebesima, ali još uvek nisam osećala ljubav prema suprugu. Prolazile su dani, meseci i godine, a savez Adama i Sofije još uvek nije bio konzumiran.

«Koliko još moram da čekam?» Pitao me je muž, ložeći vatru. «Želim da naša sreća bude potpuna.»

Nisam se osećala spremna. Pored Adama bilo mi je i ugodno, i lepo, ali moje telo nije žudelo za njegovim.

«Ljubav je kao vatra.» Tužno pogledah u plamen. «Ako ti nije vruće, neće potrajati.»

«Prejaka vatra brzo dogoreva.» Uzdahnu on, ubacivši dve debele grane. «A prevelika može da razori.»

Nisam se slagala, ali ne rekoh mu o tome, samo spustih glavu na njegovo rame.

A onda došao je dan, kada su Senoj, Sansenoj i Semangelof nas upozorili o odmetniku, palom anđelu, koji umislio da je kao Bog, i nagovorio trećinu nebeskih bića na rat protiv Svevišnjeg.

«Nekad je Mitra bio najbliži Bogu arhanđeo,» Započe Senoj. «Dok se nije pogordio i pokušao da svrgne Tvorca.»

«A odani Mihailo — zapovednik celestijalne vojske,» Nastavi Sansenoj. «Ognjenim mačem srušio je neprijatelja i njegove sledbenike, i oterao ih u najtamnije dubine zemlje.»

«Od tad i doveka moraće da se muče u paklu — plamtećem jezeru, koje je stvorila njihova bezumna gordost.» Završi Semangelof.

Prvi put u našem besbrižnom životu počuli smo loše vesti. Rekli su nam da ne verujemo nikome osim njih trojice, jer je onaj prokletnik, ljubomoran na ljude, od početka tražio da nas uništi.

«Mitra vas mrzi,» Pojasniše nam. «Zato što Bog vas voli više, nego anđele, jer ste savršeni u vašem dvojstvu… A najviše mu smeta vaša sposobnost za ljubav. Čuvajte ga se, jer je lukav i zna vaši slabosti.»

Kad smo ostali sami, Adam se zapitao.

«Zašto, ako je Mitra kažnjen, Otac dozvolio mu da hara Zemljom, da nas napada?»

«Ništa na svetu se ne dešava bez Božijeg dopuštenja.» Odgovorih. «Odmetnik ne sme da nas povredi, ali se potrudiće da nas prevari — da počinimo nešto zabranjeno… Preljubu.»

«I postanemo kao on? A nikad u životu!» Povikao Adam. «Samo se pitam, zašto Bog nas ne štiti ako već zna da nećemo da Ga izneverimo?»

«To trebamo da dokažemo.» Uzvratih. «Sećaš se, Bog nam je dao slobodan izbor? Sad je pravo vreme da izaberemo.»

Adam slegnu ramenima.

«Svejedno, ne shvatam, zašto bismo izabrali večnu muku umesto večite sreće? Zašto bismo izdali Onoga, što nas stvori?»

Osetivši njegov strah, opružih ruku da ga zagrlim.

«Ja tebe nikada ne bih prevarila.»

On se nasmeja.

«Sofija, šta ti pada na pamet? S kim mi da prevarimo jedno drugo? Jedini ljudi smo na svetu! Biće još, naravno, i naše dece, ali oni voleće se međusobno.»

Uzdahnuh. Supružnik me opet nije shvatao.

«Znam, ali, da je postojala druga žena, koja bi bila imala sve ono, što ja nemam…» Htedoh da ga upitam, ali me prekinu.

«Neću da razmišljam o tome, što je nemoguće. Moja si žena ti.»

Naglo se setih nečega, što sam onomad videla u šumi. «Hodi, da ti nešto pokažem.»

Adam se složi, ali zamoli da se ne zadržavamo — bio je gladan.

Poslednji put smo šetali ruka u ruci pored jezera. To, što sam želela da vidi beše naše odraze u bistroj vodi. Dva prelepa čoveka u svetlosnim haljama, sličnija od blizanaca — crvene kose i azurno plavih očiju, gledala su sa bljistave površine.

«Neverovatno!» Reče Adam zadivljen.

«Savršeni u dvojstvu, je li?» Zapitah, ponovivši reči anđela, ali me suprug nije slušao.

«Od prvog dana istražujem prirodu…» Zamisli se. «Obišao sam svaki kutak Edena, a ovo blago mi je nekako promaklo… To je igra svetla!»

Ukočih se u mestu, osetivši promenu u muževljevom ponašanju. Nisam ga čula dok se on oduševljavao Božijom tvorevinom oko nas. Bilo mi svejedno, hoće li sunce izaći sledećeg jutra, hoće li zrikavac početi pesmu u suton, hoće li se sova oglasiti u ponoć, a slavuj u svitanje… Niz lice su mi kapale prve suze.

«Sofijo?»

Primeti. Počuh nežnu notu u njegovom glasu.

«Šta je to, draga?» Pomilova me po obrazu. «Ti plačeš?»

«Plašim se, Adame.» Glas mi je odjednom zadrhtao.

Muž se uozbiljio.

«Suze — u mestu gde se nikad ne plače… To nije dobar znak.» Zagrlio me je čvrsto i prošaputao na uvo: «Nemaš razloga da za brigu kad si sa mnom.»

Nisam se osećala sigurno, ni voljeno.

«Vreme je da se vratimo.»

I one noći spavali smo odvojeno, okrenuti na suprotne strane.

U zoru, dok je Adam spavao, pažljivo ustadoh i izađoh na prstima iz kolibe. Pokupih sa stola glinenu tacnu i bokal, i zakoračih već poznatom stazom prema jezeru. Brala sam krupne ljubičaste smokve — omiljeno voće mog muža. Išla sam sama, ne mareći se za anđeolsko upozorenje.

«Šta on mi može,» Pomislih. «Taj Mitra?»

Napunivši posudu sočnim plodovima, kleknuh pored jezera da zahvatim još malo vode. Naprečac začuh iza sebe korake, i osetih teskobu. Ovo nije bio Adam. U ogledalu jezera uvideh tuđina — visokog, tamnoputog i crnookog. Ispustih s pljuskom bokal.

«Budi pozdravljena, Sofijo.» Reče prefinjeno. «Nosim ti lepe vesti.»

Preda mnom stajao je anđeo — sa sjajnim kao sunce krilama, odeveni u blistajuću odoru.

«Verujte samo nama troma.» Setih se reči naših čuvara, i pogledah u oči tuđinu. Vzor mu je bio nadmen, a njegovo prisutstvo, umesto poverenja, izazivalo strah i gađenje.

«Nemoj da me se plašiš.» Opruži mi ruku. «Ja sam prijatelj. Znam za bol, i želim da ti pomognem.»

Napravih korak unazad.

«Znam ko si ti.» Uzvratih tvrdo. «Ne treba mi ni pomoć, niti bilo šta od tebe.»

Mitra se grohotom nasmejao.

«Mnogo si prkosna za jedno žensko biće.» Najednom njegovo obesno lice poprimi blag i produhovljen izraz. «Znam, da ne voliš Adama. Ostavi ga, pođi sa mnom…»

«Ni tebe ja ne volim.» Prekinuh ga. «Odvratan si mi.»

«Nemaš ti pojma, glupačo,» Stisnu on koščaste pesnice. «Ni ko sam ja, ni kakve su mi moći. Ako poželim, mogu da te smrvim. No, ako mi se pokloniš…» Promeni glas u prepreden. «Uzdignuću te do devetog neba, kao sebi ravnu boginju.»

Pogledah ga sa prezirom, i okrenuh se da pronađem bokal.

«Ne laži, Mitra, i ne kušaj me sa onim, čega nemaš. Klanjam se samo Bogu, jer je on jedini vladar sviju svetova.»

Tuđin se zatrese od jarosti.

«Majmunice!» Zaurla, podigavši pred sobom stub od prašine. «Znaj, da ćeš skupo platiti za svoju drskost!»

«On ne sme ništa, ako Bog ne dopusti.» Pomislih i, prigrlivši posudu smokava, okrenuh se da odem.

«Zažalićeš.» Zakikota mi ustopice na hiljadu glasova. «Zapamtićeš me..!»

Zatvorih uši da ne čujem to demonsko eho.

Stigoh do kolibe začuđujuće brzo. Adam je stajao na pragu, jednom rukom zaustavivši me da ne uđem.

«Vraćaj se otkud si došla.»

Ne shvatih ga ozbiljno.

«Brala sam smokve — tebi.» Opružih mu posudu. «Da te iznenadim.»

Odgurnu moju ruku, isipavši voće.

«Brala si — ceo dan? Zašto me lažeš, ženo?»

Nikada ranije nije mi se tako obratio.

«Kako to misliš?» Pogledah u nebo. Sunce je zalazilo, obojivši horizont u grimizno.

«On može da upravlja vremenom.» Zapanjih se.

«Izdala si me, Sofijo.» Gadljivo reče Adam. «Odbila si da ležiš sa mnom, da bi otišla sa Mitrom!»

Shvatila sam. Pretnje tog odmetnika nisu bile lažne.

«Danas me posetio anđeo!» Produži gnevno. «Rekao mi da si zla, i da te moram proterati!»

Kroz bol i suze pokušah da mu ispričam istinu, ali mi nije verovao.

«Šta će mi žena, koja nije poslušna?» Uzviknu on, podigavši ka nebu ruke. «Koja ne rađa decu, a od muža traži neku — ljubav?»

Naslonih se na stablo urme. Ostadoh bez reči, ali najgore je tek dolazilo.

Iz naše kuće izašla je ona. Druga žena. Zamena za mene. Slobodni izbor Adama.

Visoka, plavokosa, vitka — sa očima zelenim, kao zmijske. Bog joj nadenu ime Eva, što znači — život. Moj muž je sada imao novi život, gde nije bilo prostora za Sofiju.

Podigoh glavu i pogledah Adamu u oči.

«Ti si me izdao, i tebe je vrag zaveo.»

«Ućuti, ženo!» Dreknu on. «Ne želim više da ti budem polovina, želim da njoj budem čovek

Sakrivši se iza njegovih leđa, pokorna Eva pažljivo nas je posmatrala.

«I neka bude!» Nasmejah se gorko. «Praštaj, Adame.»

Nije mi odgovorio. Gurnuvši Evu, da mu ne stoji na putu, povuče se u kolibu, koja je nekad bila moja.

Otišla sam. Danima sam tumarala neznanim putevima bez cilja i odmora.

«Zašto sam stvorena?» Pitah se, ridajući. «Zašto ne mogu da volim i da budem voljena?»

Semangelof, moj anđeo-čuvar, mi dade odgovor.

«Nije na nama da ispitujemo Božje odluke. Otac nam daje sreću, a tuge mi smišljamo sami. Ljudska je ljubav velika, ali od nebeske je neuporedljivo manja.

Anđeo uze me u naručje kao brižljiva majka njeno bolno dete.

«Na nebu ne postoji druga ljubav, osim svete, božanstvene. Mi, anđeli, smo neprekidno srećni.»

«Nisam ga volela,» Poverih se svom čuvaru. «Ali ga nisam izdala, i svakog dana molila sam Boga da osetim ljubav, i da me zavoli Adam.»

«Žao mi je, Sofijo…» Uzdahnuo je Semangelof, raširio ogromna krila, i odvojili smo se od zemlje. Za trenutak letela sam među oblacima. Telo mi je postalo lagano, kao pero, a ta sloboda beskrajnog plavetnila probudiše u meni radost. Radost, a ne i sreću.

«Tvoj dom je sada zemlja između dva mora. Tu, u visokoj steni načinjeno ti je obitalište. Za tebe će zemlja da rađa i potok neće presušiti.» Reče mi anđeo. «Zato što se nisi oglušila o Božiju zapovest, nikada nećeš da umreš. A svud oko tog mesta, sa jedne strane, prostiraće se neprohodna šuma, a sa druge — duboko more, jer nisi više bezbedna nigde na svetu».

«Šta još mi može uraditi Mitra?»

Semangelof lagano spusti me na zemlju.

«Za sad, ti njega više ne zanimaš. Šteta je već napravljena, i odmetnik je siguran u svoju pobedu. Trebaće ti zaštita od ljudskog roda, jer mrzi te i Eva, i njeni potomci.»

Uvideh ispred sebe velelepnu kuću, isklesanu u kamenu, u senci visokog drveća, i vodopad izbijajući iz stene, i raznoliko cveće… I gustu šumu, što je okruživala moju novu postojbinu, i tamno-plavo more… Tu sam trebala da živim večno — sama. To nije bila nagrada za vernost, nego kazna.

Anđeo shvati moje misli.

«Nemoj da budeš nezahvalna.» Reče oštro. «Tvoji ljubavni jadi nisu su ništa prema kazni za neverstvo.»

Osetih, da za vreme mojih lutanja desilo se nepopravljivo.

«Kako je sada Adam?» Upitah zabrinuto. «Da li je srećan sa tom drugom.»

Semangelof je zaćutao, a onda pogleda u nebo, i prošaputa.

«Adam i Eva su prognani. Eden potopljen, a ljudski rod proklet.»,

Bol, skoro fizički, savio me je na pola.

«I Eva?! Kako misliš — prokleti?»

Anđeo uze mene za ruku i uvede u novu kuću.

«Adamova preljuba povukla je za sobom Evinu. Ženu, stvorenu iz njegovog rebra, zaveo je Mitra.»

Prisetih se njenog zmijskog pogleda.

«Možda sam ja kriva.» Tužno pomislih. «Nisam mu dala decu, nisam podržala njegovu želju da osvoji nove zemlje i zanate… Zanimala me samo ljubav.»

«Ti nisi kriva ni za šta.» Uzvrati Božiji glasnik. «Ti si bezgrešna.»

Kazna za Adama i Evu bila je da žive život, koje odabraše sami. Život van Rajskog vrta bio je težak i opasan — kiše i suše su ometali muškarčev rad, a žena bila je osuđena na rađanje u mukama. Sve je u njihovom životu bilo prolazno, čak i sam život imao svoj kraj. A posle toga — beše mrak i tama…

Eva je nosila blizance, ali Adam nije bio njihov otac.

Anđeo ode bešumno, ostavivši me da se opružim na mekom krevetu i konačno zadremam.

Probudili su me lagani zraci jutarnjega sunca. Nekada nisam bila ranoranilac, no sada bilo mi je drago zbog onoga što sam videla. Sunce je kao da se rađalo iz mirnog mora, razlivajući po nebu, jednu za drugom, jarke boje — crvenu, naranđastu, roze i žutu. Nebom su plovili dva bela oblaka, dodirujući se u vazduhu, kao dvoje zaljubljenih.

«Ja nikad neću upoznati ljubav…» Pomislih.

Tu iza leđa začuh komešanje. Okrenuh se. Na stolu je sedela velika sova i pospano me gledala. Imala je krupne naranđaste oči imale, crne uši.

«Lilit,» Pomilovah je. «Ti ličiš na mene — više voliš noć od dana i ne znaš da napraviš gnjezdo. Hodi, naćiću ti nešto za jelo.»

Ptica je bila jako pametno stvorenje. Vezala se za mene, i volela je da mi sedi na ramenu. Pričala sam njoj o Adamu, a ona je klimala glavom kao da sve razumela. Često je odletala usred noći, ali kada bila tu i nije spavala, stalno me pratila pogledom.

Jednoga dana, našavši na podu njeno pero, umočih ga u sok od nara, i, vođena nebeskom silom, napisah na kori drveta prve rečenice.

«Pitaš se ko sam ja

Pa ti dolazim poput tvoje senke

Kao sova usred mračne noći?»

Pogledavši slova, i pročitavši ih — obradovah se. Bilo mi čudno to što radim. Nisam znala, zašto, ni za koga pišem, niti sam razumela potpuni smisao mojih reči, ali nastavih.

«Ja spavam na zemlji i igram u drveću

Ja ležim na pesku i letim s povetarcem

Koračam ka nebu i pijem sa pčelama

Ja pevam… i radim sve ono što poželim!»

Zavoleh ovaj novi zanat, i zahvalih se Svevišnjem za poklonjeni mi talenat. U pisanju mi prolaziše dani, ali još uvek sam osećala samoću.

«Šta će ti drugi ljudi, Sofijo?» Pitali su me anđeli. «Na ovom mestu ti je ugodno i lepo. Ne znaš ni za mržnju, ni za bolesti…»

«Ja želim voleti i biti voljena.» Odvraćala sam. «Tom zemaljskom, ljudskom ljubavlju.»

«Adam je izabrao Evu.» Objasni mi Senoj. «Oprostio je prevaru, i rodio sa njom još dece.»

«Eva je ljubomorna.» Produži Sansenoj. «Na tvoju besmrtnost i vernost, i ubedila je Adama i svoju decu da si otišla sa Mitrom, i postala demon, koji mori decu i zavodi muška bića.»

«Pogledaj oko sebe,» Pitao me Semangelof. «Zar voliš ljudsku bol i tugu više od nebeske sreće?»

«Bez ljubavi,» Ne odustajala sam. «Ne vidim razliku između paklenog i rajskog.»

— 

«Može me osvojiti samo Heroj

Što me je voleo pre vremena rođenja…»

Nalazila sam utehu u pisanju.

«I on će biti moj potomak,

Moja je moć od njega.

Ja sam mu potpora u mladosti,

A on je meni potpora u starosti.

I što je volja njegova, meni je stvarnost…»

Težnja za ljubavlju i traganje za nekim, ko još uvek nije postojao, dovedoše me na ivicu razuma.

«Adonaju!» Izrekoh Neizrecivo Ime Tvorca. «Molim te, okončaj ovu moju patnju!»

Prekršila sam zavet. Anđeli-čuvari menikad više nisu posetili. U trenu, nestade sve, što sam imala — kuća, i izvor, i stena… Stadoh na obali surovog mora, sa divljom stepom iza mojih leđa. Sa prvim počinjenim grehom iščeznu mi svetlosno odelo. Naga i sama u pustoši, bez kapi pitke vode i hladovine, polako počedoh da gubim svest…

«Ja sam snaga u drhtanju.

Ona koja je slaba,

I dobro mi je na ugodnome mestu.

Ja sam nerazumna, i mudra,

Ja sam neuka,

A ljudi se od mene uče…»

Zadnjom snagom napisah na vlažnom pesku — između vrućeg kamenja i ledene vode. Pomislih, da dolazi ta smrt, o kojoj pričaše mi čuvari…

Najednom, jarka svetlost mi je prodrala kroz prste i na trenutak me oslepela. Kad sam progledala, videh ispred sebe Mihaila — arhanđela sa šest vatrena krila.

Pomaže mi da ustanem. Osetila sam olakšanje.

«Sofijo!» Reče blago. «Ko je istrajao u vernosti prema čoveku, i Bogu je ostao veran. Od sada nisi besmrtna, ali zbog tvoje ljubavi živećeš ponovo, volećeš i bićeš voljena.»

Primetih u njegovim rukama plamteći mač od dragog kamena, i zadivih se savršenstvu oblika tog nepoznatog alata.

«Arhanđeli su ratnici Nebeskog kraljevstva,» Otkri mi tajnu. «Tvoj će izabranik biti vojnik kraljevstva zemaljskog.»

Htela sam da se bacim anđelu pred noge, ali me zaustavi.

«Samo pred Bogom kleči, Njemu se zahvaljuj, jer je ovo volja Njegova.»

Smirivši poludelo srce, upitah Mihaila o budućnosti Adama, Eve i njihovih potomaka.

«Za one, koje se odreknu ljubavi, kazna je život bez ljubavi. Čovek, koji ne voli bližnjeg, ne može da voli ni Tvorca. Dok onima, koji se pokaju i obrate se Svevišnjem, otvoriće se put spasenja. Za svoju ljubav svako moraće da se izbori, da bi razumeo da je to najveći dar Boga ljudima.»

Beše mi drago da za čovečanstvo ima nade.

«Međutim, Sofijo,» Nastavi on gromoglasno. «Evine laži pratiće te vekovima preko pokolenja. Kroz tvoje ime, Mitra će pokušati da sablažnjava narode. Smatraće te za zloduha i boginju, za mit i bajku.Ali zemaljska slava ništavna je, kao vladavina odmetnika. Tvoja pak ljubav živeće dok traje svet, a tvoja priča otkriće se tek na kraju vremena.»

«I neka bude.» Odvratih, i zamolih da još jednom vidim Adama.

«Ne sada.» Reče anđeo, i nestade u stubu od nebeskog ognja.

Devetsto godina sam živela sam od nade, potpuno sama u divljini. Pravila sam skloništa, skupljala hranu i pripremala je uz pomoć vode i vatre. Nisam se plašila hladnoće, ni vrućine, niti grabljivaca. Nisam osećala umor. Brinula sam se o zverima i pticama, bez straha i sa ljubavlju, i oni su mi uzvraćali odanošću. Stalno su me pratile sove i divlje mačke — slobodna, pametna i spretna stvorenja. Delila sam s njima hranu, lečila ih, žalila, kad su ugibali.

Mesta, gde sam živela, bila su prekrasna. Visoka brda, bistre reke, zelene šume. Nisam ostajala predugo na istom mestu, tražila sam put, koji bi me doveo ka voljenom. Anđeli su ćutali. Morala sam da pričam sama sa sobom da nebih zaboravila naš jezik… I pisala sam, misleći na suđenog.

«Ja sam nerotkinja

I mnogi su sinovi njezini.

Ja sam mir,

I rat je zbog mene došao.

Muž je moj onaj koji mi dade život,

I koji mi ga oduze.»

Jedne sam noći sanjala neznani glas, koji mi je poručiosamo jednu reč — «Kalvarija». Odmah sam shvatila da je to bilo mesto, gde sam morala da idem. Bolelo me je srce, ali nisam smela da poverujem predosećanju. Krenula sam u zoru, kad su moje životinje spavale, ostavivši njima sve zalihe hrane.

Prvih su sedam dana bili najteži. Skoro da se nisam odmarala i jela. Stopala su mi krvarila, a u glavi su mi se vrtele Sansenojeve reči o prednosti nebeskoj ljubavi, ali nisam se predala, čak i kad mi je groznica pomešala san sa javom.

«Jer ja sam ona, koju zovu Mudrost…

Ali vi ste me prozvali Smrt.»

Svest mi je se gubila i vraćala, i svaki put sam mislila da je došao kraj. Kada sam konačno došla ka sebi, osetila sam mekani ležaj i topli prekrivač. Sobica u kojoj sam bila, činila mi se lepša nego anđeoska kuća u steni. Pored mene je sedela žena i držala me za ruku.

«Hvala Bogu, što si se probudila. Kako si?» Njen glas je bio nežan i pun brige, ali ona nije bila anđeo, već ljudsko biće — Evina kći.

Nisam imala snage da pričam, sve dok me strankinja nije nahranila supom.

«Spasila si mi život.» Rekla sam, proučavajući njeno lice. Nije ličila na Adama, a ni na Evu. Kosa joj je bila crna kao noć, a oči tamnoplave i duboke, kao more.

«Kad smo te našli, ležala si nepomićno. Muž mi je rekao da si mrtva, ali znadoh da si živa.» Osmehnula mi se žena. «Ja sam Ša’ron.»

Uzvratila sam osmeh. Setih se da nisam znala nijedno od ženskih imena. Druga Sofija na svetu sigurno nije postojala.

Šaron je uzela me za ruku i zagovornički prošaputala.

«Slobodno kaži mi ko si. Ako se kriješ od nekog, ne boj se, ja te nikada neću odati. A neće ni moj muž, ni sin.»

Bila sam dirnuta njenom dobrotom. Prvi put u životu sam imala prijatelja, i nisam htela da izgubim taj osećaj. Ipak, nisam htela ni da je lažem. Budila je u meni poverenje.

«Sofija.»

«Prelepo ime.» Oduševi se. «Nisam srela nikog, ko bi se tako zvao.»

Izgledalo je kao da ona nije imala pojma.

«Odakle si, Sofijo?» Zagleda se u mene. «Puštena kosa, kratka haljina. Ne izgledaš kao žene sa Kalvarije.»

Zadnja reč me je digla na noge.

«Polako, dušo.» Zaustavi me Šaron. «Nisi još dovoljno jaka da hodaš.»

«Znaš li gde se ovo mesto nalazi?»

Žena se začudi, a onda se glasno nasmeja.

«Ma ti se šališ sa mnom. Koja od nas ne zna gde je brdo Kalvarija?»

U očima mi je potamnelo, i morala sam da se vratim u krevet.

«Bićeš u redu.» Pokri me ćebetom. «Samo odmaraj. Doneću ti vode.»

«Moram smesta da odem tamo.»

Bila sam ozbiljna, i Šaron poče da sumnja.

«Ti nisi od Setovog roda, je li?» Izraz lica joj se promenio. «Ti si… od Kaina?»

«Nisam. Ni jedno, ni drugo.»

«Kako je to moguće?» Čudila se moja spasiteljka. «Avelj nije imao potomke, a ti si premlada da bi bila Adamovom kćerkom.»

Dakle, bila sam smrtna, ali nisam starela.

«Imam godina koliko Adam. Rođena sam zajedno sa njim.»

Žena razrogači prelepe oči.

«O Bože… Ti si Lilit!»

Klimnula sam glavom. Obećala je, da mi ništa neće faliti ko god da sam bila.

«A Evi svaka čast za nadimak.» Pomislih. «Mogla bi da smisli i nešto gore.»

Međutim, Šaron je bila srećna.

«Har’el! Harel!» Pozva muža. «Dođi ovamo!».

«Šta se desilo?» Začuh muški glas iz susedne sobe.

«Nikada nećeš pogoditi ko je naša gošća!»

Na vratima pojavio se visoki mladić crvene kose, koji je pomalo ličio na Adama. Na rukama je držao malog nasmejanog dečaka.

Ustadoh iz kreveta. Nisam više osećala nesvesticu. Muškarac je zurio u mene, a žena i dete se smeškali.

«Sudeći po tvom izgledu, ti nisi sa Kalvarije.»

Nasmejala sam se i ja. Bogami, ovi ljudi su uspeli nešto, što anđeli nisu — da me, barem na trenutak, razvesele.

«Ona ne zna gde je to.» Reče Šaron.

Harel je slegao ramenima.

«Adamova je vršnjakinja.» Završila je, ali mladi čovek još uvek nije shvatio.

«Ja sam Sofija zvana Lilit.» Rekoh najzad. «Ali nisam zloduh, koji ubija decu i zavodi muškarce u snu. Nikad pre nisam videla nijedno dete, i nijednog muškarca, ne računajući Adama.»

I Harel me je primio s oduševljenjem.

«Nikad mi nismo ni verovali u te priče. Pokojna prababa ih je izmislila da bi sve ubedila da ima nekog goreg od nje i od Kaina.»

«Pokojna?! Zar je Eva već umrla?» Upitah pomešanih osečaja.

«Odavno.» Odgovori Šaron. «Adam, doduše, nimalo nije tugovao. Azura, jedna od Setovih žena, pričala je da Eva pred smrt mnogo plakala. Valjda se pokajala zbog onoga, što je radila tebi.»

«Žene žive kraće od muškaraca,» Dodao je Harel. «Mi ne rađamo dete za detetom i, pošteno, nemamo toliko obaveza. Što se mene tiče,» Zagrlisuprugu. «Ja svoju dragu čuvam i pazim, ali, nažalost, na ovom svetu niko nije kao mi.»

Bilo mi je žao. Anđeli su mi pričali da je smrt mrak, samoća i tama. Nisam želela ovo ni glupoj Evi.

«Bili ste ravnopravni — ti i Adam.» Uzbuđeno je prošaputala žena, kao da se plašila da je neko počuje. «Kod nas je žena je muževljeva sluškinja, i nema pravo na… Uživanje.» Tu se zacrveni. «Ali mi, mi te razumemo i podržavamo.»

Konačno neko je bio na mojoj strani.

«Ko je Kain?» Nastavih da pitam. «Zašto on ne živi na Kalvariji?»

Harel mi odgovori.

«Kain je bio najstarij Adamov sin. Ubio Avelja, svog mlađeg brata — iz zavisti. Posle bi proteran zajedno sa ženom na kraj sveta.»

Dakle, Mitrin porod je digao ruku na drugog čoveka, na rođenog brata! Takvu sucenu platili Adam i Eva za prevaru.

«Avelj je bio pastir, a Kain zemljoradnik.» Nastavio je priću. «Oboje su bili pobožni i prinosili Svevišnjem žrtve. Kain je polagao pšenično klasje, a Avelj — mlade jagnjiće. Svaki put je dim od Aveljevog oltara postajao beo i podizao se do neba, a dim od Kainove žrtve bi crn i zagušljiv. Tako je Gospod ukazao koji od njih mu je više ugodio. Ali Kain je bio zao…»

Odlučih da im otkrijem istinu.

«Mitra je kriv za sve. On je zaveo Evu, i ona je rodila ubicu…»

«Kako to misliš?» Pitao se mladi par. «Zar nije đavo u obliku zmije prevario Evu da zagrize plod od zabranjenog drveta, i da ga Adamu?»

«Bajka o jabuci,» Domislih se. «Je bila izmišljena da ne bi potomci namrzeli pretke.»

Ispričah njima moje pustolovine od samog početka. Srdačna Šaron je plakala, a njihov dečak je prišao meni i pružio veliku krušku.

«Ja sam Danijel.» Reče sa osmehom. «Budi mi prijatelj.»

Nežno ga zagrlih. Nikada, nikada, ne bih povredila nijedno dete!

«Dođite u detinjstvo,

I ne prezirite ga što je maleno i neznatno.

I ne odbacujte veličinu u nekim dijelovima iz neznatnosti,

Jer neznatnosti se poznaju po veličinama…»

Harel mi je predložio da ostanem sa njima.

«Naudiće ti tamo. Adam je star i, verovatno, se tebe ne seća. Starešina roda je sada Set — njegov najmlađi sin i naš ded. On i njegovi sinovi su za tebe opasniji od Eve.»

«Zbog njih smo pobegli daleko od kuće.» Reče Šaron. «Od detinjstva bili smo zaljubljeni jedno u drugo, ali Set je izabrao meni drugog verenika, a Harelu drugu nevestu. Nismo pristali da nam slome srca, i došli smo ovde, da bi bili zajedno.»

«Jedino Bog zna kako je na početku bilo teško.» Zagrli ženu Harel. «Prošli smo kroz svađe, bolesti i strahove. Ali ljubav sve prevazilazi. Uistinu, od svih zemaljskih i nebeskih ljubavi, najveća je ona između suprugâ.»

Oni su shvatali, da nisam mogla da ostanem. Sedam dana sam delila sa njima krov, trpezu i molitvu. Brala sam cveće sa Danijelom, plela mu venčiće i pravila igračke. Šaron mi je sašila belu odoru poput onih koje su nosile njene čedne rođake. Nije nastojala da vežem i pokrivam kosu, jer je znala da nikada to neću raditi, bez obzira na mišljene «svemoćnog» Seta.

«Srećna sam da na svetu postoji kraj, gde čovek može biti samim sobom, voleti i biti voljen.» Rekla sam njima kad je došlo vreme rastanka. «Gde žive pravi prijatelji.»

Šaron me je zagrlila, a Harel je pružio zamotuljak sa hlebom i voćem, a ja njemu — svitak od kore drveta sa mojom pesmom.

«Hr’em, tbvnh mvshlmt" Glasio je naziv.

Izljubivši svo troje, zauvek napustih mesto, koje će jednog dana, dobiti ime po meni.

Kalvarija je bio brdoviti šumarak, gde su se Adam i Eva nastanili nakon progonstva iz Edena. Posle lutanja u pustinji, ovaj kraj sa jednom rečicom i zemljom, koja je ponešto rađala, postao je njihov spas.

Бесплатный фрагмент закончился.
Купите книгу, чтобы продолжить чтение.
электронная
от 360
печатная A5
от 1564